СЈЕЋАЊЕ НА ЗНАМЕНИТЕ БРАТУНАЧКЕ МУЧЕНИКЕ - ДАНГИЋА И СОКОЛОВИЋА

БРАТУНАЦ, 18. ОКТОБРА /СРНА/- У оквиру духовних вечери у Народној библиотеци Братунац одржана је трибина сјећања на Јездимира Дангића и Будимира Соколовића - двојицу српских мученика, који су поријеклом из Братунца.

О овим српским родољубима који су пострадали за слободу српског народа мало се зна, а о ова трибина допринос је афирмацији њихове борбе, дјела и патриотизма те допринос култури сјећања на знамените српске патриоте из овог мјеста. Говорећи о Дангићу мастер српског језика Душан Пејић рекао је да је био вишеструко награђиван и један од понајбољих српских књижевних стваралаца између два свјетска рата. "Због тешке судбине и животних услова Дангићево књижевно стваралаштво трајало је свега пет, шест година, а написао је око 40 прича од којих је неколико награђено и два романа од којих су и `Глад и тамница` и `Наше тамновање` награђени тадашњим престижним књижевним наградама", истакао је Пејић. Он је истакао да је ова трибина допринос књижевно-историјској и културној рехабилитацији Дангића која је неопходна због квалитета његовог књижевног дјела, јер је он један од комунистички одбачених и неоправдано заборављених књижњвних стваралаца који је потекао из угледне свештеничко-просвјетне породице, а и родитељи су му били из свештеничких породица. "Дангић је био најмлађи члан `Младе Босне` који је осуђен у такозваном `велеиздајничком процесу` у Бањалуци. Осуђен је на 3,5 година робије и у аустроугарским затворима у Тузли, Бихаћу, Бањалуци и Зеници провео је скоро цијели Први свјетски рат о чему пише у својим аутобиографским романима који на изузетан начин осликавају то вријеме побуне против црно-жуте монархије, борбу за слободу и страдање младих револуционара по њеним казаматима“, објашњава Пејић. Према његовим ријечима неправда према Дангићу се постепено исправља, али његово дјело и страдање за свој народ заслужују више. Као правник и мајор жандармерије Дангић је постао командант краљевске дворске жандармерије, те био у пратњи краља из Београда до Никшића приликом његовог напуштања Југославије на почетку Првог свјетског рата. Он , каже Пејић, није желио да одлази из земље, него се враћа да се бори за свој народ. Постаје командант Југословенске војске у отаџбини за источну Босну и организује четничке јединице за пружање отпора окупатору. Нијемци су га заробили код Бајине Баште и одвели у логор у Њемачку. Премјештан је у више логора и приликом превоза у логор у Пољској он је успио побјећи и постаје један од вођа познатог Варашавског устанка 1944. године. "Када совјетска војска креће у ослобађање и прогон њемачких окупационих снага из Пољске, Дангић не бјежи него се предаје црвеноармејцима да би се ставио на располагање за борбу, али они га спроводе у чувени московски затвор Лубјанку гдје дочекује крај рата. Након рата изручују га комунистичкој власти у Југославији која га у Сарајеву осуђује на смртну казну без права жалбе и бива стријељан на Врацама 1947. године. Гробно мјесто му није познато" подсјећа Пејић. Пејић наводи да је богата и трагична Дангићева биографија јединствена. "Подигао је два устанка,учествовао у два рата и робијао четири пута у четири државе дајући живот у борби за слободу“, закључио је Пејић позивајући да се Дангићевим именом обиљежи нека манифестација, установа или уведе књижевна награда у Братунцу којом би се он отргао од заборава и изразила захвалност овом српском мученику. Теолог Драгомир Митровић говорио је о мало познатом свештеномученику Будимиру Соколовићу који је рођен 1910. године у селу Тегаре код Братунца. Он је рекао да се мало зна о овом свештеномученику који потиче из познате породице Соколовића из које је био архиепископ Макарије чији је брат Мехмед паша Соколовић за вријеме отоманаске империје кад је био на снази "данак у крви" отет и одведен у Цариград да би касније постао један од најмоћнијих људи турског царства. "Будимир Соколовић је 41. генерација свештеника из лозе Соколовића која је дала четири српска патријарха, више епископа и свештеника и тај низ није прекинут јер његов унук је 43. генерација и службује у Америци", истакао је Митровић. Према његовим ријечима Соколовића је 1930. године у свештеника рукоположио тадашњи митрополити дабробосански Петар Зимоњић који је такође пострадао у Другом свјетском рату и проглашен светитељем. Митровић истиче да је Соколовић био изузетно миран, љубазан и образован човјек и да је изузетно добро свирао виолину. Постао је духовник четничког команданта Драже Михаиловића и на капи је увијек носио крст и ловоров лист. Страдао је међу 12.000 четника који су стријељани и побијени у Зеленгори код Фоче. "Његов син Владимир промијенио је презиме и 1966.године као свештеник отишао у Канаду. Цијели живот је настојао да сазна гдје су посмртни остаци његовог оца. Мошти су пронађене, идентификоване и налазе се у храму у Миљевини, а 2005. године Српска православна црква Будмира Соколовића је канонизовала у светитеља",појаснио је Митровић. Он је закључио да је и Будимиров унук свештеник и да упркос његовом свирепом убиству лоза Соколоића није угашена, да је васкрсење јаче од смрти и да Соколовићи још живе и служе Богу и свом народу.