ПЕТАР БОЈОВИЋ - СЛАВЉЕН И ПОНИЖЕН

БИЈЕЉИНА, 15. ЈУЛА /СРНА/ - Српски војвода Петар Бојовић /1858-1945/, ослободилац Београда у Првом свјетском рату и један од најистакнутијих српских војсковођа, рођен је 16. јула 1858. године.

ХЕРОЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ Бојовић је као питомац Артиљеријске школе учествовао у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године, а у српско-бугарском рату 1885. године истакао се храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском тјеснацу, код Пирота и Цариброда /Димитровград/. Он је у Првом балканском рату 1912. и 1913. године, као начелник Штаба Прве армије, изузетно допринио побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је пробио бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход Брегалничке битке, али и рата. Он је у Првом свјетском рату командовао Првом армијом 1914. године у чувеној Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања. Након мучког напада Бугара 1915. године, са неупоредиво слабијим снагама, овај српски војсковођа спријечио их је да продру на Косово, што је, уз подршку црногорске војске са другог бока, омогућило одступање српске армије преко Албаније. У јануару 1916. године Бојовић је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. године руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додијељеног српској војсци, Бојовић је у априлу 1918. године смијењен и постављен је за команданта Прве армије. Та армија је након пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила је јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара. Прва армија на челу са војводом Петром Бојовићем ослободила је Београд 1. новембра 1918. године. ОДБИО КОЛАБОРАЦИЈУ СА НИЈЕМЦИМА И ЖИВИО У ПРИТВОРУ Послије пуча 27. марта 1941. године Министарски савјет Краљевине Југославије реактивирао је Бојовића и поставио га за врховног инспектора цјелокупне војне силе. Такође, он је именован за помоћника врховног команданта Југословенске војске. Бојовић је послије Априлског рата одбио да напусти земљу и остао је у отаџбини током окупације. Нијемци су покушали да искористе углед остарјелог војводе за своје интересе, али Бојовић је децидно одбио било какву сарадњу. Он је окупацију провео под њемачком стражом у својеврсном кућном притвору, а писмом је пружио недвосмислену подршку генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у отаџбини. КОМУНИСТИ ГА ТУКЛИ И ПОНИЖАВАЛИ Доласком ослободилаца, комунистичких власти, војводу су сачекале нове муке и понижења. Приликом претреса Бојовићеве куће, комунисти су из обијести разбацали униформу и ордење војводе, а њега вријеђали и тукли. Потом је једно вријеме провео као затвореник нових власти и том приликом преживио праву психофизичку тортуру од које се није опоравио. Војвода Петар Бојовић је послије пуштања из затвора убрзо преминуо у 87. години, понижен и пребијен од оних са чијим је очевима и дједовима ослобађао земљу. Комунисти су казнили војводу јер је подржао Михаиловићев покрет. САХРАНА УЗ ПРИЈЕТЊЕ И БЕЗ ПОЧАСТИ Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда поруку: "Свако ко покуша да дође на сахрану Петра Бојовића, непријатеља наше Народноослободилачке борбе, биће ухапшен и кривично гоњен". Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тијело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље. Легендарни српски командант сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.