БОШЊАЦИ У ЛОГОРУ КОД БИХАЋА УБИЛИ СТАРИЦУ У 106. ГОДИНИ, ТО СВИЈЕТ МОРА ДА САЗНА

БЕОГРАД, 24. ЈУЛА /СРНА/ - Српкиња Боја Кењало из бихаћког села Рачак имала је 106 година када је убијена у затвору Лука у Бихаћу и вјероватно je најстарији логораш у историји што јавност коначно треба да зна, изјавио је Срни директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић.

"Српска страдања су незамислива за људски ум. Замислите да они доведу у логор старицу у тим годинама и да је тамо убију. Доведена је пјешке из свог села Рачак. Годинама ме прогања њена судбина и жеља да њој и другим страдалим женама подигнемо достојан споменик", истакао је Иванишевић. Иванишевић је навео да је у логору Лука убијен и Бојин син Михајло Кењало /1909/ који је у моменту смрти у октобру 1994. године и сам био старац, затим Марко Гогић /1923/ и Милка Гајић /1914/. "Имамо све у вези са овим случајем, и исказе Срба свједока и имена одговорних за овај логор. То су Кемал Клокић, Кемал Липовача и извјесни Фикрет", рекао је Иванишевић. Иванишевић, који се годинама бави истраживањем логора за Србе у БиХ, рекао је да је спреман да у сваком моменту документацију коју има о овом и другим бошњачким и хрватским казаматима за Србе уступи америчким истражиоцима који ових дана бораве у Посавини. Говорећи о логорима у Посавини, који су сад у фокусу пажње због доласка америчких истражиоца, Иванишевић је навео да их је регистровано 91, да су оснивани на самом почетку рата у маниру концентрационих логора за Србе у НДХ. "У логору у селу Пољан код Дервенте, који је био је у надлежности хрватских војних власти, обавезан начин обраћања логораша чуварима био је `господине усташо`. Затвореници су била искључиво лица српске националности из општине Дервента. Малтретирани су свакодневно, присиљавани на рад", рекао је Иванишевић. Он је навео да за овај и за све остале логоре које је истраживао има списак имена непосредних извршиоца. "Имамо имена исљедника, чувара, мучитеља, убица, одговорних за хапшења, управника, командира смјене", рекао је Иванишевић. За логор Рабић који је био под заповједништвом Златка Мајића, а чији бивши логораши дају исказе истражиоцима из САД, Иванишевић је рекао да су заточеници боравили у својим фекалијама, мучени и били приморани на копање ровова. "Логораши који су копали траншее су 19. јуна 1992. године побјегли, а исти дан дошло је до одмазде на преосталим копачима. Стрељани су на локалитету Споменик, гдје су се затекли на присилном раду тог дана", навео је Иванишевић. Према његовим подацима, тога дана стрељани су Ненад Панзаловић, Саво Павловић, Жељко и Раде Бокур, Драган Грбић, Миро Јовичић, Вујадин Љубојевић и Милорад Гуњевић, а седам логораша је успјело да се спасе кроз унакрсну ватру. Иванишевић је указао да у својој документацији, која се бави логорима за Србе у БиХ, има и налаз комисије која је прегледала неке од преживјелих логораша, а чинили су је професори Медицинског факултета у Бограду, два специјалиста за судску медицину и један психијатар. "Они су прегледали те људе и утврдили да не постоји доказ да су жртве тортуре преувеличавали своје муке и малтретирања. Утврдили су да логораши покушавали да понижавајућа и болна искуства забораве. Ми те људе никада не смијемо заборавити", закључио је Иванишевић.