СВЈЕДОЧЕЊЕ О БОРАВКУ У ЛОГОРУ "ЧЕЛЕБИЋИ" И СВАКОДНЕВНИМ ТОРТУРАМА

БАЊАЛУКА, 28. ЈУЛА /СРНА/ - Зоран Куљанин свједочио је за Меморијални центар Републике Српске о страдању његове породице у Коњицу 1992. године и боравку у логору "Челебићи", гдје је, како се присјећа, преживљавао свакодневне тортуре.

У оквиру првих свједочења забиљежених у Требињу, Куљанин је испричао да је голготу у Брадини преживио пуким стицајем околности, a у нападу на село маја 1992. године изгубио је брата Горана, стрица Драгу и његове синове Миленка и Гојка Куљанина, као и браћу од тетке Здравка Живака и Спасоја Мркајића. Он је нагласио да је његова породица Куљанин најстрадалнија српска породица са подручја Коњица, из које су живот дала 42 члана. Подсјећа да је 2. јуна 1992. године заробљен и одведен у логор "Челебићи", гдје је са осталим логорашима преживљавао свакодневне тортуре - логораши су пребијани, мучени и данима остављани без хране, а након неког времена је пребачен у Мусалу, код Коњица, па у Трново. "Било је катастрофално. Били смо у неком полицијском складишту. Једну ноћ су дошли муџахедини, страшно је било", изјавио је Куљанин. Куљанин је навео да је провео четири мјесеца у логорима и сјећа се да је у тренутку био без утјехе, без наде, само уз последње атоме снаге у борби за преживљавање. "Једно сам се јутро пробудио, а испред мене је лежао мртав човјек. У `Челебићима` је у периоду мог боравка убијено најмање пет људи. Само уђу у просторију и ударају нас", присјетио се Куљанин, који је почетком септембра 1992. године размијењен и пуштен на слободу. Куљанин је рекао да ће сјећање на три логора кроз која је прошао носити као најдубљу животну рану, истовремено указујући да злочини почињени над Србима још нису добили одговарајући судски епилог, али да је значајно да данас постоји Република Српска - да дјеца живе на свом. За Меморијални центар Републике Српске свједочио је и Доброслав Слијепчевић о свом оцу мајору Драгану Слијепчевићу, официру који је почетком рата добровољно затражио да се врати у Републику Српску и распоређен на Борке, а недуго затим придружила му се и породица. "Као дијете нисам био свјестан да живимо надомак ратишта. Брат и ја смо изашли испред виле. Одједном - зујање у ушима. Не видим ништа. Мајка вришти. Жута мајица на мени била је сва крвава. Граната је пала надомак мене, погодило ме је више гелера. Како сам остао жив - ни данас не знам", испричао је Доброслав. Он је навео да је 27. септембра 1994. године од гелера непријатељске гранате погинуо његов отац, мајор Драган Слијепчевић, на Кисеру код Борачког језера. Свједочанство за Меморијални центар Републике Српске у Требињу је оставила и Миленка Брстина, којој су у јуну 1992. године, у размаку од свега два дана, нестали супруг Славко, дјевер Боро и рођак Саша Брстина. Сјећање на припадника Војске Републике Српске Ратка Нинковића, који је страдао 12. маја 1992. године у Коњицу, подијелио је његов син Славко који је за Меморијални центар Српске причао о страдалом стрицу и два рођака. Снимање првих свједочанстава у Требињу, која ће бити дио јединствене аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске, реализовано је у сарадњи са Борачком организацијом града Требиња и Удружењем Коњичана Републике Српске. Предсједник требињске Борачке организације Перо Вуковић изјавио је да његовање културе сјећања има немјерљив значај за српски народ јер историја свједочи о тешким страдањима кроз 19. и 20. вијек. Вуковић је подсјетио да је у Требиње у Одбрамбено-отаџбинском рату поднијело велику жртву и да је 260 породица изгубило своје најмилије, док је више од 800 бораца рањено или је дало дијелове свога тијела за Републику Српску. Требиње је данас једно од највећих средишта у којем живе расељени Срби са подручја Коњица и сједиште је Удружења Коњичана Републике Српске.