АНЂЕЛКОВИЋ: РЕПУБЛИКА СРПСКА НАЈБОЉИ ДОКАЗ ИСТРАЈНОСТИ СРБА

БЕОГРАД, 28. ЈУЛА /СРНА/ - Годишњица почетка Првог свјетског рата подсјетник је да Срби, ако се сами не сломе и духовно не капитулирају, могу да се изборе за свој национални опстанак, а Република Српска најбољи је доказ такве истрајности, изјавио је Срни историчар Драгомир Анђелковић.

Он је навео да је 112 година од почетка Првог свјетског рата, када је Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији, за Србе, подсјетник на голготу кроз коју су прошли и која, на неки начин, и данас траје. "То је подсјетник да својом снагом, издржљивошћу и непоколебљивошћу можемо да се изборимо и са највећим тешкоћама и наставимо да егзистирамо као нација", рекао је Анђелковић. Он је оцијенио да се историјски точак од почетка Првог свјетског рата до данас и даље окреће, јер се Срби још суочавају са истим проблемима, али, с друге стране, из тога треба да извлаче поуке да, ако се не препусте судбини, могу да се изборе за опстанак. "Република Српска је најбољи доказ. Много пута је отписивана, многи су говорили да се не може изборити – мала Република Српска против евроатлантских фактора", рекао је Анђелковић. А показало се, додао је он, да Српска и те како може и против високих представника, и против сила које стоје иза њих, те да опстане као држава. "Историја нас учи да, ако се сами не сломимо, ако духовно не капитулирамо, у стању смо да се изборимо за свој национални интерес", рекао је Анђелковић. Према његовим ријечима, Србе су много пута отписивали, а када је почео Први свјетски рат многи су мислили да је то крај српске државности. "А ми смо из њега изашли као победници. Тако да то треба да буде мотив да се боримо, поготово данас, када су силе које раде против нас у континуитету све слабије и јасно је да се полако појављује светло на крају тунела", навео је Анђелковић. Чињеница је, каже он, да Њемачка и многе западне силе, које су радиле против Срба у Првом свјетском рату, било као директни непријатељи, било као лажни савезници, и даље дјелују против српског народа. "И даље покушавају да наше националне интересе потпуно анулирају, јер им на Балкану не треба народ који је поносан, самосвестан и спреман да брани своју државност", истакао је Анђелковић. Када је ријеч о томе да и даље није познат тачан број погинулих на страни Срба у Првом свјетском рату, Анђелковић истиче да је то и српска кривица, јер су запостављане сопствене жртве ради илузије о братству. Он је подсјетио да су се Срби послије Првог свјетског рата ујединили са онима који су ратовали против њих. Послије Другог свјетског рата, додао је Анђелковић, Срби су поступали још горе и, на неки начин, прешли и преко Јасеновца и преко геноцида, због лажног југословенског братства. "А све ово треба да нас научи да онај ко заборавља своје жртве, тај призива несрећу. Почетак тог нашег заборављања жртава сеже још од Првог светског рата, када смо започели такав однос", рекао је он за Срну. Према његовим ријечима, вријеме је да Срби свима јасно кажу, као што то раде и Јевреји, да су много пострадали за слободу и за свој национални опстанак и да никоме неће праштати нове злочине. Аустроугарска је 28. јула 1914. године у 11.00 часова прије подне послала званични телеграм Влади Краљевине Србије о објави рата, и то обичном поштом из Беча преко Букурешта, јер су дипломатске везе већ биле прекинуте. У телеграму, који је у Нишу примио премијер Никола Пашић, Аустроугарска је навела да Србија није дала задовољавајући одговор на њен ултиматум од 23. јула након атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, те да се од тог тренутка двије земље налазе у рату. Исте ноћи, око 23.00 часа, аустроугарски бродови на Сави и Дунаву почели су бомбардовање Београда, а прва српска жртва тог рата био је младић Душан Ђоновић, ученик Tрговачке академије и четник у одреду Војводе Вука. На приједлог Архива Србије, овај историјски телеграм је 2015. године званично уписан у Унесков регистар "Сјећање свијета", као документ од изузетног универзалног значаја. Иако је Србија већ у првој години рата однијела побједе у Церској и Колубарској бици, претрпјела је огромна разарања и људске губитке, укључујући повлачење преко Албаније. Према најчешће прихваћеним процјенама, Србија је изгубила око 1,2 до 1,3 милиона становника, односно приближно четвртину укупног становништва и више од половине мушког становништва, што је сврстава међу земље са највећим страдањем у Првом свјетском рату. Упркос томе, српска војска се, након пробоја Солунског фронта 1918. године, вратила у отаџбину као побједничка и дала значајан допринос побједи сила Антанте.