ШУШЊАР НАС ЈЕ НАУЧИО, СЛОБОДАН НАС ОПОМИЊЕ: СРПСКА ЈЕ ЈЕДИНА ЗАШTИTА

БАЊАЛУКА, 2. АВГУСTА /СРНА/ - Предсједник Милорад Додик истакао је да Република Српска није пуки административни оквир нити пролазна политичка форма, већ историјски одговор српског народа на вијекове страдања.

"Република Српска је завјет да српска дјеца више никада не буду незаштићена. Она је политичка и морална брана против понављања судбине у којој су други одлучивали о српском животу, српској истини и српској правди", навео је Додик у колумни за Срну коју преносимо у цијелости: На мјестима као што је Шушњар народ не долази само да се поклони мртвима. Долази да се погледа у огледало историје. Да види шта му се дешавало када није имао снагу да се заштити, када други нису признавали његово право на живот, име, вјеру и трајање. Шушњар није само мјесто српског страдања. Шушњар је мјесто српске опомене. Tу опомену данас не читамо само кроз оно што се догодило 1941. године, када су Срби убијани зато што су били Срби. Читамо је и кроз нашу савременост, кроз однос према српским жртвама, кроз покушаје да се њихова бол умањи, релативизује или заборави. Читамо је и кроз страшну судбину малог Слободана Стојановића, дјетета које је убијено на најмонструознији начин, само зато што је било српско дијете које је вољело своје и није тражило туђе. Вијест да његов убица наводно користи ванзатворске погодности није само правно или административно питање. Tо је дубоко морално питање. Tо је питање односа према српској жртви. Tо је питање какву поруку један систем шаље народу чије су ране још отворене. Када се над српском жртвом покаже равнодушност, када се злочин над српским дјететом покуша смјестити у бирократску процедуру и када се правда претвара у хладну Форму без осјећаја за истину и бол, онда народ с правом разумије да се ту не суди само једном злочинцу, него и достојанству цијелог страдалног народа. Зато између Шушњара и Слободана Стојановића постоји тешка, али истинита веза. Tо је веза континуитета српског страдања због имена, вјере и припадности. У различитим временима, под различитим униФормама и заставама, суштина је често била иста - Србин је био крив зато што постоји. Једном је то било организовано као масовни покољ, други пут као ратни злочин над дјететом, а данас се у неким институцијама показује као бешћутност, релативизација и спремност да се српска рана поново отвори као да никада није ни зацијелила. Управо зато Република Српска није пуки административни оквир нити пролазна политичка Форма. Република Српска је историјски одговор српског народа на вИјекове страдања. Она је завјет да српска дјеца више никада не буду незаштићена. Она је политичка и морална брана против понављања судбине у којој су други одлучивали о српском животу, српској истини и српској правди. Свако ко данас пита зашто је важна јака Република Српска, одговор може наћи управо на мјестима као што су Шушњар, Јасеновац, Дракулић, Пребиловци и у имену малог Слободана. Република Српска је једини гарант прекида тог злочиначког континуитета. Једини оквир у којем српски народ може сам да чува своје памћење, своје институције, своје школе, своју полицију, своју политичку вољу и своје достојанство. Без Републике Српске, српски народ би био препуштен туђим тумачењима историје, туђим центрима моћи и туђем осјећају за правду. А историја нас је научила да тамо гдје Србин нема своје институције, врло брзо нема ни сигурност да ће његова жртва бити призната, а често ни да ће његов живот бити заштићен. Али ова прича не смије остати само прича о боли. Српски народ није преживио зато што је био слаб, него зато што је имао снагу да из сваког страдања подигне завјет. Из пепела је подизао цркве, из јама памћење, из суза вјеру, а из историјских пораза стварао нову одлучност да живи слободно. Tо је највећа снага Републике Српске - она није настала из мржње, него из потребе да се живот заштити, да се дјеца сачувају и да народ коначно има ослонац у себи. Зато је наша обавеза да памтимо Шушњар, да не заборавимо Слободана, да тражимо одговорност за сваку неправду и да будемо достојни оних који су страдали само зато што су били оно што јесу. Нисмо дужни да мрзимо било кога, али јесмо дужни да чувамо своје. Нисмо дужни да пријетимо, али јесмо дужни да будемо довољно јаки да нам се зло више никада не понови. Република Српска зато није само политичка чињеница. Она је израз историјског искуства, народног памћења и колективне одлучности да се прекине ланац српског страдања. У њој су и бол и опомена, али и нада. У њој је свијест о ономе што смо преживјели, али и вјера у оно што можемо бити. И зато, када се данас сјећамо жртава Шушњара и када изговарамо име малог Слободана Стојановића, ми не говоримо само о смрти. Ми говоримо о завјету живота. Говоримо о томе да ће Република Српска остати снажна, стабилна и непоколебљива. Да ће чувати истину о српском страдању, али још више будућност српског народа. Јер народ који памти своје жртве и чува своју Републику није народ без наде. Tо је народ који зна ко је, шта је преживио и зашто више никада не смије бити слаб. А док је Републике Српске, биће и снаге да се сачува мир, достојанство и будућност нашег народа.