ПРОШЛО 20 ГОДИНА ОД УБИСТВА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

БЕОГРАД, 12. МАРТА / СРНА/ - Данас се навршило 20 година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђиђа.

На Ђинђића је пуцано 12. марта 2003. године у Београду, испред зграде Владе Србије, када је задобио прострелну рану грудног коша и трбуха. Повредама је подлегао у 13.30 часова у Ургентном центру Клиничког центра Србије, а у Србији је убрзо уведено ванредно стање и проглашена тродневна жалост. За вријеме ванредног стања у полицијској акцији "Сабља" ухапшено је 11.665 особа, међу којима је било партијских функционера, високих официра, носилаца правосудних функција и естрадних звјезда. Главни осумњичени у организовању убиства Ђинђића били су некадашњи командант распуштене Јединице за специјалне операције /ЈСО/ Милорад Улемек Легија и припадници "земунског клана" Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум. У "Сабљи" је ухапшен непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, као и неколико чланова распуштене ЈСО, али и бројни припадници земунског клана, док су Спасојевић и Луковић убијени у Мељаку крај Београда. У августу 2003. подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у организовању убиства, а суђење је почело 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду. Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора, али политичка позадина убиства Ђинђића до данас није разјашњена. У образложењу пресуде Ђинђићевим убицама, између осталог, наведено је да је то политичко убиство, да је уперено против државе, да су у њему учествовали криминализовани дио ЈСО и банда Душана Спасојевића. За учешће у убиству Ђинђића на максималне казне од по 40 година затвора осуђени су Улемек и Јовановић, који су били повезани са "земунским кланом". Чланови клана браћа Милош и Александар Симовић осуђени су на по 35 година робије, а Сретко Калинић и Бранислав Базаревић на по 30 година. До сад су тројица осуђених за учешће у убиству премијера Ђинђића изашли из затвора. Најприје је осмогодишњу казну одслужио Саша Пејаковић звани Пеле, бивши припадник ЈСО осуђен за помагања убицама. Послије њега је из затвора изашао Жељко Тојага звани Жмиги, бивши припадник "црвених беретки", након одслужених 15 година затвора, због покушаја убиства Ђинђића код "Београдске арене" 21. фебруара 2003. године. Прије пар дана на слободу је, након одслужених 20 година, изашао и Душан Крсмановић, бивши припадник "земунског клана", који је једини члан земунског клана који је на суђењу изразио кајање. Зоран Ђинђић је био први премијер Србије послије пада режима Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године и доласка на власт Демократске опозиције Србије /ДОС/. За вријеме његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и корјенитих економских и социјалних реформи. Његова влада се снажно залагала за сарадњу са Хашким трибуналом, а за вријеме њеног мандата ухапшено је и Хашком суду изручено неколико оптуженика, међу којима и бивши предсједник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић. Ђинђић је четири мјесеца прије убиства најближим сарадницима представио документ и његову стратегију за рјешење косовског питања. Управо тај документ, који има пет тачака и до детаља наводи потезе које Србија треба да повуче како би вратила покрајину, према мишљењу неких политичара, био је прави разлог због којег је извршен атентат на њега. Зоран Ђинђић рођен је 1. августа 1952. године у Шамцу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и већ тада је примијећен међу младим дисидентима. Основне студије завршио је врло брзо, за три и по године, а докторирао је 1979. на Универзитету у Констанцу, у Њемачкој о теми "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Са још 12 интелектуалаца 1989. године учествовао је у обнављању Демократске странке, чиме је започео политичку каријеру. Аутор је многих научних радова из области филозофије и политичке теорије и преводилац више филозофских дјела, добитник је многих престижних награда, а активно се бавио и политичком публицистиком. Био је први некомунистички градоначелник Београда послије 1945. године, као и један од оснивача обновљене Демократске странке у којој је био предсједник Извршног одбора, а од јануара 1994. године до убиства и њен предсједник. Остао је упамћен као енергични политичар који је покушавао да модернизује Србију, али и као научник, филозоф, писац и сјајан говорник чије се мудре ријечи и дан данас цитирају. "Гледајте у будућност, тамо ћемо се срести и ви и ја", "Ако мораш да прогуташ жабу, немој много да је гледаш - прогутај је одмах. Ако мораш да прогуташ неколико жаба, највећу прогутај прву", само су неке од њих. Сахрањен је 15. марта 2003. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У погребној поворци која се кретала улицама Београда било је више стотина хиљада грађана, а међу њима 70 страних државних делегација.