ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ - ВЛАДИКА И ПЈЕСНИК

БИЈЕЉИНА, 30. ОКТОБРА /СРНА/ - Један од најзначајнијих српских писаца Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика чија је круна стваралаштва спјев "Горски вијенац", умро је 31. октобра 1851. године.

Његош је рођен у селу Његуши код Цетиња као други син Тома Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог и Иване Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде. Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом Петар и презименом Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино Његошевог стрица, док сам Његош никада није употребљавао ријеч Други уз Петар, него је то додато касније, као и Први уз име његовог стрица, да би их разликовали. Послије стричеве смрти 1831. године, Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором, коју му је тестаментом оставио Петар Први одредивши га тако за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом, а када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, владика Раде је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Он је подизао школе, оснивао судове, правио путеве, те узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, Његош се сконцентрисао на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Он је увео редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током Његошеве владавине избило неколико буна. У таквој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. "Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима", писао је Његош. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Он се залагао за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је безуспјешно тражио лијека у Италији, да би преминуо 31. октобра /19. октобра по старом календару/ 1851. на Цетињу, 21 годину након што је постао владар Црне Горе. У својим посљедњим часовима Његош је рекао: "Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве". Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је владика привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен. Капелу на Ловћену порушили су Аустроугари, а обновио је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци премјештени су у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Та капела је, уз подршку тадашње југословенске комунистичке владе, 1974. године замијењена Мештровићевим маузолејом. Његош се сматра и једним од највећих српских пјесника. Његово најутицајније пјесничко дјело је "Горски вијенац", објављено 1847. године, те "Луча микрокозма" /1845/ и "Лажни цар Шћепан Мали" /1851/. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Године 1850. изашла су из штампе два његова краћа спјева у истом духу: "Кула Ђуришића" и "Чардак Алексића". Године 1854. објављена је Његошева "Свободијада", епски спјев у 10 пјевања, у којем се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци "Огледало српско" /1846/. Петар Други Петровић Његош канонизован је у Митрополији црногорско-приморској и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама, у десној руци држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из "Луче микрокозма".