ИСТИНУ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА НЕЋЕ УЋУТКАТИ НИКАКВЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

СРЕБРЕНИЦА, 23. МАЈА /СРНА/ - Сребренички муслимани проглашени су данас у Генералној скупштини УН за највеће жртве протеклог рата у БиХ иако су над српским народом у Средњем Подрињу од 1992. до 1995. године починили стравичне злочине, упадајући у српска села и убијајући све на кога су наишли, углавном жене, дјецу, старе људе.

Муслиманске снаге под командом Насера Орића су, нападајући из Сребренице, од прољећа 1992. године убили око 3.500 Срба у Средњем Подрињу. На подручју општина Сребреница и Братунац на вијековним српским огњиштима убијено је око 2.500 мушкараца, жена и дјеце. Жртве су убијали ножевима, сјекирама, закивали за дрвеће, клали, одсијецали главе и друге дијелове тијела, силовали, дјечаку Слободану Стојановићу су распорили стомак, а за те злочине нико није одговарао иако преживјели од завршетка рата траже процесуирање злочинаца. Кога су заробили, одводили су у просторије Полицијске станице у Сребреници, гдје су били изложени суровим мучењима, тукли су Србе, вадили зубе, тјерали да пију мокраћу... Најзлогласнији су били су у подрумским просторима Суда, зграда општине и полиције и у "Пилићарнику" у Поточарима. СРПСКО СТРАДАЊЕ ПОЧЕЛО НА ЂУРЂЕВДАН 1992. ГОДИНЕ Велико страдање Срба у овом дијелу Подриња почело је на Ђурђевдан 6. маја 1992. године, када је Орић са својим војницима упао у сребреничко српско село Гниона и братуначко село Бљечева, гдје је убијено петоро мјештана. Судбина мјештана првих села која су муслимани напали, наговијестила је све оно што ће се касније догодити у више од 100 насеља у братуначкој и сребреничкој општини, која су спаљена и разорена, а многи су живи запаљени у својим домовима. Срби су се иселили из Сребренице 9. маја 1992. године, а непосредни повод за то било је убиство народног посланика у тадашњој републичкој Скупштини БиХ и судије Горана Зекића, кога су сребренички муслимани убили из засједе на прилазу Сребреници, 8. маја увече. Претходног дана, такође у засједи, у муслиманском селу Осмаче, на путу Сребреница-Скелани, убијено је седморо Срба. Услиједили су организовани напади на српска села Карно, Вијогор, Осредак, Чумавиће и Залазје, гдје је до средине јула 1992. године убијено неколико стотина Срба. У крвавим походима Насера Орића у другој половини јуна 1992. године опустошена су српска села Ратковићи и Брежани. Убијено је 56 мјештана, а сва њихова имовина опљачкана и уништена. Убијања и прогон српског становништва настављени су 5. јула 1992.године, када је у братуначком селу Загони убијено 14, а у сребреничком селу Крњићи 24 лица српске националности. Напад на Загоне поново је организован на Петровдан 12. јула 1992. године, када је у овом селу и сребреничким насељима Сасе и Залазје убијено 69, а заробљено 22 мјештана, од којих је 10 нађено и идентификовано 20 година касније. Етничко чишћење на подручју општине Братунац настављено је крајем јула нападом на Магашиће гдје је убијена трудница и још 14 Срба. Услиједио је и први организовани напад на Јежештицу 8. августа. Том приликом запаљено је 55 српских кућа, а међу жртвама је Савка Млађеновић, која је заклана у својој кући, након што су пред њеним очима заклани синови Драган и Анђелко, коме су муслимански војници одсјекли главу и однијели Орићу у Сребреницу. У хронологији трагичних ратних догађаја и масовног страдања Срба је 24. септембар 1992. године, када је потпуно разорено највеће сребреничко српско село Подравање и убијено 35 Срба, међу којима је било седам жена. Тог дана одведено је у сребренички логор пет цивила. Убрзо након ових догађаја, 5. октобра 1992. године услиједио је напад на братуначка села Факовићи и Бољевићи, гдје је убијено 26 српских цивила. Братуначка и сребреничка села и засеоци нападани су више пута у току 1992. године. Бјеловац и Сикирић су најтежи напад доживјели 14. децембра 1992. године, када су претрпјели огромне људске и материјалне жртве. Убијено је 68, а током ранијих напада 41 мјештанин српске националности. Напад на Кравицу, највеће српско село у средњем Подрињу, догодио се на Божић 1993. године када је убијено 49 мјештана, а рањено 78. Кравица је имала више од 2.300 становника, 750 кућа и 15 друштвених објеката, који су потпуно уништени. Након опустошене Кравице, Орић је 16. јануара 1993. године организовао напад на ширем подручју Скелана. За један дан убијено је 69 мјештана међу којима је било и двоје дјеце. За три године рата на том подручјује на најсуровији начин убијен 301 српски цивил и војник. БРОЈНА СВЈЕДОЧЕЊА БЕСТИЈАЛНИХ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА Највећу трагедију доживио је четрнаестогодишњи Цветко Ристић из Кушића, коме је побијена цијела породица - отац, мајка, брат и сестра. Муслиманске снаге из Сребренице опљачкале су и разориле 5.400 српских домова у Подрињу, а без једног или оба родитеља остало је 800 дјеце. Трагедија породице Љубомира Млађеновића из Јажестице код Братунца послије покоља у Другом свјетском рату поновила се 1992. године када су му муслимански екстремисти убили супругу и два сина, Драгана и Анђелка коме су одсјекли главу и однијели је као "трофеј" Насеру Орићу. Љубомира су 12. јула 1992. године док је радио на њиви тешко ранили муслимански екстремисти из Сребренице, под командом Орића. Док је био на лијечењу, 8. августа 1992. године, сребренички муслимани су упали у његово село Јежестицу и убили девет мјештана, међу којима и његову супругу Савку и сина Драгана. Другом сину Анђелку одсјекли су главу на кућном прагу и као трофеј је носили Насеру Орићу у Сребреницу, гдје су је везали за аутомобил и возили улицама показујући је као "четничку главу", односно "ратни трофеј". Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту, гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Геноцид над српским народом у средњем Подрињу у 20. вијеку, који су починиле њемачке снаге у два свјетска рата, усташе или њихово "цвијеће" - муслимани, не помиње се у резолуцији о Сребреници јер Нијемци још жале своје претке који су гинули као окупатори на овом простору, сматрају чланови породица убијених и преживјели мјештани сребреничког села Подравање. Драго Митровић из сребреничког села Подравање, који је преживио усташко клање у Другом свјетском рату, након чега је остао нијем и са траумама, поново је 1992. године ухваћен када су га заклали потомци оних чијим камама је измакао 1941. године. Професор Милош Митровић, родом из овог села, свједочи да су му 24. септембра 1992. године у Подравању убијени мајка Ружа, која је имала 65 година, и други стриц Михајло, чије је тијело касније пронађен без главе. Крстина Ерић из братуначког засеока Анђићи код Кравице случајно је преживјела усташки покољ 38 Срба на Видовдан 1944. године јер се није налазила код куће, али су је потомци тих кољача убили у кући на Божић 1993. године, када је на кравичком подручју убијено 49 Срба, већином цивила. Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић испричала је да су на Божић 1993. године у Кравици убијени Срби који су преживјели Видовдан 1944. године и њихови потомци. Убијали су их, каже, исти непријатељи, односно унуци и синови оних муслимана који нису одговарали за злочин почињен у Анђићима, као и остала недјела над Србима у два свјетска рата. У сребреничким логорима је током протеклог рата било затворено више од 120 људи, међу којима и дјеца, а више од 30 је убијено. Предсједник Удружења логораша регије Бирач Винко Лале је као примјер навео рањеног деветогодишњег Брана Вучетића и Миру Филиповић са седмомјесечним сином Немањом и трогодишњом кћерком Оливером из братуначког села Бјеловац који су били затворени и мучени глађу у просторијама у којима није било гријања. Он је подсјетио да су остали некажњени злочини које су муслимани у усташким формацијама починили у два свјетска рата на овом простору. Још се трага за 49 Срба који су у току рата заробљени и нестали у Сребреници, а сумња се да су посмртни остаци неких од њих укопани у Меморијалном центру у Поточарима како би били приказани као бошњачке жртве из јула 1995. године. Брани Вучетићу из Братунца, који је имао свега девет година, муслимански војници су 14. децембра 1992. убили отца Радована и малољетног брата Миленка, а са њим су у логор одведене још двије жене и двоје дјеце из сусједне куће. Тог трагичног децембарског дана Брано је остао сам, без породице и имовине. Приликом напада муслиманских снага из Сребренице на Вучетићево село Бјеловац, ранила га је бомба убачена у кућу и рањеног и крвавог су га ухватили и гонили пјешке до неколико километара удаљеног Полозника, уз шамарање и ћушке, а одатле камионом превезли у логор у Сребреници. Када су га повели видио је брата Миленка наслоњеног на ограду у шљивику, али није знао да је убијен као и отац Радован. Раније, 16. септембра те године, на путу од Братунца према Бјеловцу убијена му је мајка Радојка док је носила храну дјеци. Брано је преживио заробљавање и 56 дана проведених у логору у приватној кући у селу Солоћуша код Сребренице, у којој су били он и комшиница Мира Филиповић са двоје дјеце, седмомјесечним Немањом и трогодишњом Оливером. У Бјеловцу и оближњим Сикирићу и Лозничкој Ријеци тог дана убијено је 68 Срба, њих петоро заробљено, село опљачкано, затим спаљено. Предсједник Градске оранизације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Миливоје Марковић рекао је Срни да су муслиманске снаге од 1992. до 1995. године на подручју тадашње зворничке општине убиле 578 српских бораца, док се 50 њих воде као нестали. Марковић је подсјетио на стравичан злочин када су муслимани из Витинице и Ковачевића упали 26. маја 1992. године у Кисељак и убили шест мјештана на кућном прагу, од којих су једног запалили у оближњој кући, а једном одсјекли главу и ставили му је у крило. "Незапамћен злочин догодио се 26. јуна 1992. године, када су муслиманске хорде из правца Сребренице упале у српско село Доња Каменица и убиле дванаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића, који се вратио у напуштено село да ослободи везаног пса. Мучитељ му је била Албанка Елфета Весели", рекао је Марковић и истакао да је за тај злочин Веселијева осуђена на минорну казну. Марковић је подсјетио да су 1. септембра 1992. године, у нападу на српско село Растошница, муслимани убили 20 мјештана, махом цивила, од којих се шест још води као нестало. "Један од највећих муслиманских злочина догодио се 6. новембра 1992. године на Глођанском брду, гдје су сребренички муслимани под командом Насера Орића убили 126 припадника Војске Републике Српске, од којих је већина мучена на разне начине, односно везањем и притезањем бодљкавом жицом на храстове прије него што су убијени", рекао је Марковић. ОД РАТА СЕ МАНИПУЛИСАЛО БРОЈЕВИМА ПОГИНУЛИХ БОШЊАКА Све вријеме се у питање доводи и број страдалих Бошњака у и око Сребренице, док они покушавају да Србима ставе терет цифру од 8.300 убијених. Међутим, српски статистичари су током судских процеса Србима оптуженим у Хагу доказали да је у Сребреници 1995. године страдало највише 3.000 Бошњака и да је, с обзиром на број страдалих цивила, свака оптужба за геноцид злонамјерна. Стручњак у тиму одбране српских оптуженика Божо Грбић навео је да су статистичари током истраживања утврдили да је изузетно мали процент цивила страдао у Сребреници и околини, да су њихови спискови доступни, али је очито да неко жели да манипулише тим бројем. Да је лажна бројка од 8.372 муслимана страдала у наводном геноциду јула 1995. године у Сребреници показују документи који су у посједу Срне јер је довољно да се прелиста први број ратних новина "Сребренички глас" из новембра 1993. године у којим је у извјештају Службе безбједности наведен податак о 1.552 убијена муслиманска борца. "Међу та 1.552 убијена је и отац Емира Суљагића који свакодневно прича о некаквом геноциду, а заправо своје јуришнике и он и они око њега желе представити као невине жртве", рекао је предсједник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић. Којић је рекао Срни да је познато да су у Меморијалном центру Поточари сахрањени и они који су страдали много прије 1995. године. Према сазнањима Срне, "Сребренички глас" и још неки документи пронађени су у ормару некадашњег команданта такозване Армије БиХ у Сребреници Насера Орића у његовој ратној канцеларији. Предсједник Удружења породица несталих Братунац - Сребреница Милка Ковачић вјерује да су посмртни остаци њеног супруга Божидара, за којима трага већ 32 године, укопани под туђим именом у Меморијалном центру у Поточарима. Ковачићева је рекла Срни да се у Поточарима, без ичије контроле, укопавају сви посмртни остаци који су пронађени на подручју Сребренице како би била намирена "задата" цифра од 8.372 бошњачке жртве, колико је уписано на камену у Меморијалном центру. "Прекопали су цијело средње Подриње и покупили све кости које су нашли да би дошли до задатог броја, а чије су заиста кости и из ког периода нико не врши контролу", указала је Ковачићева. Милка каже да су Божидара док је био на сеоској стражи заробили његови бивши ученици 9. јуна 1992. године и одвели га у логор "Пилићарник" у Поточаре. "Мој супруг је посљедњи пут виђен жив у логору `Пилићарник`. То су ми након размјене испричали Срби из сребреничког села Чумавићи, а они су сви били затворени у том логору", додала је Ковачићева. Она је испричала да јој је једна особа рекла да је видјела да су Божидара заклали испред куће неког Хаџовића у којој се налазило муслиманско командно мјесто у Горњим Поточарима. Високи представник УН за вријеме рата у БиХ Карло Бозола навео је у писаној изјави у вези са дешавањима Сребреници 1995. године да је велики број сахрањених у Поточарима донесен из других градова и села. "У Сребреници је по шумама страдало око 1.100 цивила муслимана, јер су били наоружани, и одговарали су на нападе, али је било и оних који су као ненаоружани страдали, њих још око 250 око Сребренице за три године, а војника муслимана око 2.500 до 2.800 до краја рата. Сви остали сахрањени донесени су из других градова и села", навео је Бозола. Више пута, истакао је Бозола, био је у Сребреници, те је указао да је "много српских цивила око Сребренице гинуло од Насера Орића у периоду од 1992. до 1994. године, а око Сребренице се гинуло и у засједама из приватних кућа". Представници породица заробљених и погинулих српских бораца и несталих цивила у протеклом рату поручују да ће наставити да износе искључиво истину и да их никакве резолуције неће ућуткати и натјерати да говоре лажи упркос свим доказима које посједују.