АНТИЋ: НОВОСТВОРЕНЕ НАЦИЈЕ "ТЈЕРАЈУ" СРБЕ ДА ОБЈЕДИНЕ СРБИЈУ КАКВА ЈЕ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ 1918. ГОДИНЕ

БЕОГРАД, 20. ЈУЛА /СРНА/ - Историчар Чедомир Антић оцијенио је поводом 107 година од потписивања Крфске декларације, да нове нације створене формирањем Југославије, данас "тјерају" Србе да обједине Србију онаквом каква је требало да буде још 1918. године.

"Југославија се показала као неуспех зато што није успела да створи јужнословенску Немачку или јужнословенску Италију. Она се показала као инкубатор нових нација, а те нације, да су Срби отишли у Сибир, пошли би за нама, јер без нас нема њиховог идентитета. Могу да се представе тако што кажу: `Ми смо несрби", рекао је Антић у изјави за Срну. Антић истиче да је њему лично жао због тога и да би боље било да "могу да се представе као Хрвати и Бошњаци" и да Србима дају оно што су Срби дали њима 1918. или 1945. године, односно да та права не оспоравају српском народу "од севера Косова до Дринића и Босанске Крупе". "Међутим, они се понашају тако да нас терају да једног дана наши потомци, ако ми не будемо могли, обједине Србију каква је требало да буде 1918. године", рекао је Антић. Он истиче да је формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, омогућило стварање Словеније и Хрватске и наводи да би без тога Словенци данас били исто што и Лужички Срби или Курди, односно постојали би, али не би имали државу. Антић је рекао да није требало много времена "да се види ко су Словенци", који су се представљали као Југословени све док Осимским споразумима нису добили гаранције за границу према Италији, а касније и према Аустрији. "Данас њихове вође, које су 1991. године убијале невине, ненаоружане војнике, говоре да је Југославија за њих била екскурзија, а они мало више националистички, чији су политички преци били за Аустрију и цара. Тврде како би данас били као Швајцарска да није било Југославије", рекао је Антић. Када је ријеч о посљедицама стварања Краљевине СХС, а касније Југославије, за Хрватску, Антић указује да о томе довољно говоре резултати избора из 1920. године када је за хрватске странке, односно Хрватску сељачку странку, гласала само банска Хрватска - од Ријеке до Загорја и дио Славоније. "Они су искористили југословенску државу да обједине све католике и чак данас хоће да обједине и све ијекавце, па преко својих франшиза у Босни терају и ове наше несрећне муслимане, Бошњаке у Новом Пазару, да говоре ијекавицом, што они никада нису радили", рекао је Антић. Крфска декларација је, наводи Антић, склопљена између Владе Србије и Југославенског одбора 20. јула 1917. године, у једном од најтежих часова Првог свјетског рата када су српска влада и скупштина биле прогнане - Скупштина је била на Крфу, а Влада у Солуну, док је српска војска на Солунском фронту. "Tо је вероватно био најтежи час Србији, српској војсци, велики губици су били. Српска војска је током Првог светског рата мобилисала 707.000 војника. Од тога је око 100.000 било заробљено, 150.000 је преживело. Остали су углавном погинули. У Србији је до краја рата страдало више од милион људи", наводи Антић. Када је ушла у рат, а пошто је била много слабија од Аустроугарске и имала 11 пута мање становништва и више стотина пута слабију индустрију, Србија је, како наводи Антић, страховала да ће Аустроугарска користити и злоупотребљавати старе мржње међу народима на свом простору, што се и догодило. Антић наводи да је аустријски и угарски краљ Франц Јозеф био склон таквом вођењу политике у Аустроугарској и подсјећа да су Срби још 1902. године били жртве погрома у Загребу, у антисрпским демонстрацијама које је од 31. августа до 3. септембра предводио Јосип Франк, као и да се погром догодио у Сарајеву послије сарајевског атентата. Он је истакао да је на тај начин и међу Бугарима, који су били млада нација, био изазван ривалитет према Србима. "Бугари су од народа који је требало са Србима да направи једну државу постали непријатељски, а у крвавим ратовима око Македоније створен је нови народ", подсјетио је Антић. У тим околностима, каже Антић, Србија је хтјела по узору на Њемачку и Италију да ослободи Јужне Словене и да они заједно створе нову нацију, југословенску, као што су Пруси створили њемачку нацију, а Пијемонтежани италијанску нацију. "Србија је од 1914. године финансирала један Одбор који су чинили Хрвати, Словенци и Срби из Аустроугарске. То су људи који су побегли из Аустроугарске и који су се залагали за стварање југословенске државе. У то време Србија је још увек слободна, има огроман број војника односи победе у рату", наводи Антић. Он истиче да је у почетку Југославенски одбор, који прво ради у Италији, а од 1915. године је нека врста пропагандног одјељења српске владе, а како Србија пропада тако том одбору Британија и Француска дају све већи значај и Одбор "почиње да добија финансирање које није српско". "Србију одједном полако стављају у раван са `Југославенским одбором` и Србија је имала озбиљну бригу да приликом неког сепаратног мира странци наметну у западним југословенским крајевима неку аутономију у Аустроугарској, а опасност је била и да уједињење буде наметнуто на равноправној основи, а чланови Одбора нису били представници Хрвата и Словенаца, нити су имали довољно ауторитета и новца", рекао је Антић. Он истиче да у то вријеме српски политичари нису знали да су, иако званично пријатељи Србије, хрватски политичари на челу са Антом Трумбићем који води Југославенски одбор, раније били сљедбеници Анте Старчевића који је за Србе говорио да су "пасји накот". То су, како наводи, били људи који су припадали једној екстремној и ексклузивној странци која је прва покушала да окупи хрватски народ око националне агенде, да не тражи споразуме са другим народима и која је нетрпељива према Србима. Међутим, тада су Хрвати имали сукоб унутар Аустроугарске са Мађарском и "тад су им требали Срби". Кључна посљедица Крфске декларације, истиче Антић, је та што је довела Југославенски одбор у раван са српском владом, а касније, како Срби бивају у све тежем положају, Одбор ће све више и више захтијевати да не буде само равноправан, него и доминантан. Србија је, како истиче Антић, остала вјерна свом ратном циљу, који је био уједињење Срба, али и Југословена. Према његовим ријечима, Србија је на крају ујединила Југославију како је она хтјела – од имена да то не буде Југославија, него СХС /Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/, до унутрашњег уређења. "Све је било како је хтела Народна радикална странка, односно Никола Пашић. Они међутим нису схватали да Србија која је свега неколико година раније била три пута мања од те југословенске државе, није могла да после рата и милионске жртве, обједини све то. То су границе цивилизација, што би рекао покојни највећи српски историчар у 20. веку Милорад Екмечић", рекао је Антић. Српска влада, чији је први министар био Никола Пашић, и Југославенски одбор, на чијем челу је био Анте Трумбић, потписали су 20. јула 1917. године на грчком острву Крф "Крфску декларацију" којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца с династијом Карађорђевић на челу. На основу ове декларације, 1. децембра 1918. године створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименована у Краљевину Југославију.