АНТИЋ: ПРЕЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ЦРНЕ ГОРЕ И АЛБАНИЈЕ - ВЕЛИКА ЕПОПЕЈА

БЕОГРАД, 2. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније у Првом свјетском рату је велика епопеја и српски народ не треба да престане да непрекидно сагледава ту велику жртву која није била без разлога, изјавио је Срни историчар Чедомир Антић.

Антић је, поводом 109 година од овог догађаја, истакао да је ова епопеја остала непримијећена у западној култури сјећања па чак и код западних историчара. "Они то региструју, међутим, као што српске патње и страдања у ранијим ратовима, па и у овом, не сматрају за људске патње и страдања, тако ни ово не сматрају херојством. Али, то не значи да српски народ треба да престане да непрекидно сагледава ту велику жртву", рекао је Антић. Он је указао на то да је тај рат био наметнут, не само Србији, него српском народу, који је страдао и у БиХ, и у Хрватској и у јужној Угарској. "Србија није имала много избора. Њена власт је покушавала што је могуће боље да се одбрани и у тој одбрани показало се да је то један од најкобнијих ратова у историји, не само српског народа, већ и Европе. Само је холокауст донео већа страдања једном народу, него што је било то страдање", рекао је Антић. Он је навео да је британски новинар и уредник "Тајмса" Валентајн Чирел, који је био у Србији уочи повлачења, рекао да српске власти инсистирају да иду преко Албаније, а образложење је да је то зато што би војска тешко могла у мирном повлачењу преко Македоније да се одржи цијела. "И овако се добар део војске распао при суочавању са огромним планинама Албаније. Ако би постојала нека огромна свемирска пегла, била би велика као Француска. Можете замислити какво је то повлачење било преко врлети, планина", каже Антић. Према његовим ријечима, српска војска и српска држава су изабрале да се не предају, што је била велика жртва, јер друге земље су се предавале, као на примјер, Румунија, када је дошло прво искушење или Бугарска, која се предала послије првог великог удара српске војске 1918. године. "Tо ће остати као највећи колективни прелазак и велика епопеја, али оно што је трагично је што је међу тих 250.000 људи или више од шест одсто становништва Краљевине Србије, била `со` Краљевине. Скоро да није било народног посланика или политичара који је остао у Србији, угледније личности која је остала у Србији", каже Антић. Он је навео да су Аустроугари, Нијемци и Бугари "могли да раде" само са пензионисаним политичарима, са једном малом групом људи, али и они нису хтјели да сарађују, па су их хапсили, док је у Београду највиши функционер државе био пензионер који је био предсједник Црвеног крста Београда. "Tо је велика епопеја, ту је пострадао и наш народ који је дошао да помогне – више од 15.000 су били добровољци пре свега из БиХ, али и непропорционално их је било, рецимо из Боке. И Бранко Ћопић у `Башти слезове боје` помиње свог стрица који је певао кад се напије: `Тај не зна шта су муке тешке док не прође Албанију пешке`", наводи Антић. Он сматра да та жртва није била без разлога, без обзира на велику несрећу са Југославијом, која је, како наводи, била покушај српског народа да изборивши слободу за себе, не уцвили друге. "Tо није тада успело, али створена је јединствена држава у којој су Срби били уједињени и тим је легитимнија наша тежња данас да живимо слободни, у демократији, равноправни, иако то не може да живимо опет у једној, уједињеној српској држави", закључио је Антић. Српска војска, праћена избјеглицама, у зиму 1915. године почела је повлачење кроз Црну Гору и Албанију. Према подацима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Албанској голготи, у повлачењу од Београда до Крфа дугом више од 700 километара, страдало је 77.455 војника и око 140.000 цивила. На острво Крф стигло је 135.000 војника, а у Бизерту око 12.000, од којих је поново формирана Српска армија која је 1918. године ослободила окупирану земљу.