ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - МАЈСТОР СВОГ ЗАНАТА

БИЈЕЉИНА, 27. ЈАНУАРА /СРНА/ - Један од најцитиранијих српских и југословенских пјесника Душко Tрифуновић /1933-2006/, који је, уз низ запажених и награђиваних збирки поезије, остао упамћен као један од твораца поп-рок ере бивше земље, умро је 28. јануара 2006. године.

Tрифуновић је свој визионарски подухват у стварању сарајевске и југословенске музичке сцене седамдесетих година прошлог вијека платио високом цијеном - други су постали познати и признати интерпретирајући његове стихове, а он је означен као "медијски поета" и "пјесник лаких нота". У стварности, Душкови стихови били су савршена метафора за људе, друштвене околности и вријеме у којем је пјесник стварао, само што су преко популистичке и масмедијске "формуле" пјевани умјесто рецитовани, па су за многе, у значењском смислу, остали неоткривени. Живећи као пјесник и телевизијски радник, а радећи као тражени текстописац рокера и поп звијезда, Tрифуновић је написао цијели музичко-поетски вијенац о генерацијама које су запамтиле два рата и један мир и које су живјеле у хибернацији слатке и варљиве наде пуне идеала. Неподношљива лакоћа писања и "популистички стихови" били су тек занатска варка иза које су се криле њежне, опоре, политички ангажоване, социјалне, љубавне и друге теме о којима поприличан број екс-југословенских поета у то доба /седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека/ није писао на такав начин, ако је уопште и писао. Двосмисленост и универзалност оваплоћена у Душковим пјесмама са ироничним призвуком, скривеним иза прича о тобоже медијским, а не политичким лидерима, у виду "заразних" рефрена, тумачени су онако како је Душко и желио - као "горка таблета са соком од боровнице". Душко Tрифуновић слао је "поруке у боци" за оне генерације које ће доћи након потопа свих идеала. У царству "великих" тема, због којих се и буквално, а не само метафорично, губи глава, Душко је на свој начин пјевао о човјеку. Душко Tрифуновић, творац бескрајне ниске стихова без којих је немогуће замислити биографије најпознатијих и највољенијих естрадних звијезда, али и започети и завршити дан било кога ко слуша музику на било којем медију, избачен је из сјећања данашњих становника Сарајева. Овај пркосно њежни пјесник одавно је изгнан из града којим је ходао, у којем је пјевао и за чији је, прије свега, културни успон у другој половини 20. вијека необично заслужан. Будући да је, радећи у граду и времену у којима су ријечи увијек биле у супротности са понашањем људи, научио да буде унутрашњи дисидент и изгнаник, Душко Tрифуновић је волио за себе да каже да "није избјеглица, већ - измаглица". Овај јединствени пјесник, рођен у Сијековцу, код Брода, људски и пјеснички је одрастао у Сарајеву, а сахрањен је тамо гдје је желио - поред Бранка Радичевића, на Стражилову. Скоро да не постоји познатија поп или рок група бивше Југославије, као ни пјевач из те бранше који немају у свом опусу неки Тифуновићев текст. Он је остварио пјеснички идеал - његови стихови су га надживјели, као што ће надживјети многе генерације људи са ових простора.