ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ - РЕФОРМАТОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА

БИЈЕЉИНА, 6. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и "Писменицу" /граматику/, а 1818. године "Рјечник". Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку. Караџић се борио против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна о српском народном благу и прошлости. Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић je стекао многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да се "Вуковим језиком" могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су оправдане Вукове језичке поставке. Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем. Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. године пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду. О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да је Заступништво града Загреба 1861. године додијелило Вуку Караџићу Повељу почасног грађанина, којом су му дата "сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају". Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека. Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем. Неки лингвисти добили су задужење да ураде "инструменте" тог језика и уџбенике. Године 1892. Иван Броз издаје и штампа "Хрватски правопис" у чијем предговору наводи да би се "све то могло назвати и српским правописом". Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје "Граматику и стилистику хрватског или српског језика". "Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас", записао је Маретић. Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.