СИМО МАТАВУЉ - РЕАЛИСТА И СВЈЕДОК ПАТЊИ ПРАВОСЛАВАЦА У ДАЛМАЦИЈИ

БИЈЕЉИНА, 19. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Писац Симо Матавуљ /1852-1908/, члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих представника српског реализма, умро је 20. фебруара 1908. године.

Матавуљ је рођен у Шибенику. У дјелима из завичајног приморског живота исказао је велики дар за посматрање и живописно сликање средине и људи, са потресним свједочанствима о патњи православних Срба у Загори и Далмацији. Једна од значајних тема Матавуљеве књижевности била су агресивна настојања Римокатоличке цркве да Србима наметне туђу вјеру. Писао је богатим и сочним језиком приповијетке из црногорског, далматинског и београдског живота, те романе и драме. Матавуљ је преводио француске писце, између осталих Ги де Мопасана, Емила Золу и Жана Молијера. Најпознатија његова дјела су романи "Бакоња фра Брне" и "Ускок", те збирке приповједака "Из приморског живота", "С мора и планине" и "Београдске приче". Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом коју је написао поводом вјеридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на подстицај и према казивању самога књаза Николе. Писац је затим прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповијеткама и романима. Матавуљ је написао 70 приповједака и новела, махом објављених у засебним збиркама. Писао је и путописе и књижевне чланке разне садржине, те објавио и двије драме: "3авјет" и "На слави", од којих је прва са темом из дубровачког, а друга из београдског живота. Симо Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Осим великог књижевног образовања, он се истицао познавањем историје и филозофије. Књижевни критичари сматрају да је Матавуљ био један од најобразованијих и "најевропскијих" српских писаца.