ДАНИЛО КИШ - РОДОНАЧЕЛНИК ДОКУМЕНТАРНО-ПОЕТСКОГ СТИЛА

БИЈЕЉИНА, 21. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Данило Киш /1935-1989/, један од највећих аутора у српској литератури у чијим је дјелима сажета сва горчина суровог 20. вијека, рођен је 22. фебруара 1935. године.

Киш је писао његованим стилом са модерно схваћеном фабулом. Дипломирао је на обновљеној Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филозофског факултета Универзитета у Београду. Киш је био драматург београдског позоришта "Атеље 212" и лектор за српски језик у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Данило Киш је написао романе "Псалам 44", "Мансарда", "Башта, пепео", "Пешчаник" и "Гробница за Бориса Давидовича". Познате су његове књиге приповједака "Рани јади" и "Енциклопедија мртвих", драма "Електра 70", те полемички спис "Час анатомије". Док је Киш радио на Универзитету у Бордоу настала је књига "Гробница за Бориса Давидовича". Ово дјело узбуркало је књижевну критику и подијелило читалачку публику на оне који су га хвалили и оне који су га сматрали плагијатом. Данило је покушао да објасни суштину књиге у полемици "Час анатомије", након чега се, разочаран, одлучио на добровољно изгнанство. "Гробница за Бориса Давидовича" данас је један од највећих српских романа. Евоцирајући успомене, Киш је писао о породици Сам, односно породичну хронику која прати живот неколико генерација. Био је опсједнут искуствима из дјетињства, ужасима Холокауста, нестанком оца Јеврејина и успоменама на тешко ратно дјетињство. Данило Киш је увео самосвојан стил у српску књижевност документарно-поетски правац, у којем је мијешао историјске и биографске факте са имагинацијом. Велики број српских књижевника и данас пише под утицајем Кишовог стила и његовог поимања књижевности. Киш је добитник награда "Скендер Куленовић" и француског Ордена умјетности и књижевности у рангу витеза, а био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Данило Киш је умро 15. октобра 1989. године у Паризу, гдје се једно вријеме и лијечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.