ИВО АНДРИЋ - СРПСКИ НОБЕЛОВАЦ

БИЈЕЉИНА, 12. МАРТА /СРНА/ - Велики српски писац и нобеловац Иво Андрић /1892-1975/, члан Српске академије наука и уметности, аутор романа "На Дрини ћуприја" и "Травничка хроника", умро је 13. марта 1975. године.

Андрић припада књижевним класицима 20. вијека, као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима. Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, гдје је докторирао на историји 1924. године дјелом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине". Андрић је у Првом свјетском рату хапшен и интерниран, између два свјетска рата био је амбасадор Југославије у Берлину, а послије Другог свјетског рата живио је у Београду. Овај приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац историје БиХ у младости је писао пјесме - збирке "Екс понто", "Немири" и "Лирика". Андрића је одликовала ванредна чистота језика и брушени стил, префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и умијеће да сугестивном магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова. Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета, подигао је монументалну књижевну грађевину, посебно романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија" и "Омер-паша Латас" /недовршен/. Остала његова дјела су збирке приповједака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Знакови", "Деца" и "Кућа на осами", путописи и скице "Стазе, лица, предели", медитативна проза "Знакови поред пута", те "Есеји, критике, чланци" /двије књиге/ и "Свеске".