ТИТО, КОНТРОВЕРЗНИ ЛИДЕР СФРЈ, УМРО ПРИЈЕ 45 ГОДИНА

БИЈЕЉИНА, 4. МАЈА /СРНА/ - Јосип Броз Тито, доживотни предсједник СФРЈ и Савеза комуниста, који је 35 година управљао државом, умро је на данашњи дан 1980. године.

Био је контроверзна личност чији су биографски подаци нејасни, а велики дијелови каријере неразјашњени. Према званичној верзији, рођен је у Кумровцу у Аустроугарској. Након неуредног основног школовања у родном мјесту, браварски занат изучио је у Сиску, па је почео да ради као металски радник у Загребу, а затим у фабрикама у више земаља. Наводно убрзо по доласку у Загреб 1910. активан је био у радничком покрету, када постаје члан локалне Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Као аустроугарски каплар Броз је учествовао у Првом свјетском рату. Борио се против српске војске током аустроугарске агресије на Србију, о чему се никада није говорило у његовој биографији. Тешко је рањен и заробљен 1915. године на Карпатима, на Источном фронту. Маја 1915. послије рањавања, Руси га заробљавају. Остатак Првог свјетског рата проводи у Русији. Одбио је да се прикључи југословенској добровољачкој Формацији у Русији. У потоњим биографијама навођено је да је био учесник Октобарске револуције, што није истина. У Југославију се вратио крајем октобра 1920. године, када је постао члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар партије, и то вољом Јосифа Висарионовича Стаљина, послије смјењивања и стријељања Милана Горкића. Током 1936. и 1937. године Броз је радио у Коминтерни у Москви. Успјело му је да преживи период Великих чистки у Совјетском Савезу, иако је тамо боравио током знатног дијела 1938/1939, док је већи дио првака КПЈ ликвидиран, или је у најбољем случају завршио у логорском систему ГУЛАГ. Октобра 1940. доспијева и формално на чело КПЈ. Као врховни командант НОПОЈ предводио је отпор у окупираној Југославији, што је крунисано великом побједом. Поступно, крајем 1943. успјело му је да се наметне као главна снага отпора унутар Југославије и у очима званичног Лондона. Као неприкосновени лидер социјалистичке Југославије предводио је земљу од ослобођења 1944/1945. до смрти маја 1980. године. У прво вријеме највјернији савезник Москве, пошто је Стаљин одлучио да га се ријеши, поступно се ослања на Запад, па је у Вашингтону одлучено да му се упути помоћ с циљем урушавања монолитности комунистичке интернационале. У условима ондашњег такозваног хладног рата, и паралелног процеса деколонизације, успјело му је да се поступно, крајем педестих и раних шездестих, наметне као један од лидера такозваног Tрећег свијета, односно Покрета несврстаних, чији је био оснивач, заједно са Нехруом и Насером. У унутрашњој политици осмишљен је тада специфичан југословенски пут, назван социјалистичко самоуправљање, што је подразумијевало и увођење тржишних механизма, уз друштвену својину, у чему је било успјеха. Паралелно је поред формалног федералног уређења, временом спровођења све даља децентрализација, па је од Устава 1963. а у потпуности Уставом из 1974, сва реална власт пренијета на ниво федералних јединица, односно републичких партија. Било је то, како се показало, нефункционално, деструктивно устројство, које је онемогућило опстанак Југославије. Јосип Броз Тито никада није обишао усташки концентрациони логор Јасеновац, а био је један од креатора Устава из 1974. године када је Југославија конфедерализована. Србија је тада постала једина република са двије аутономне покрајине, немоћна да одлучује у своје име.