АЛЕКСА ШАНТИЋ - ЛИРИЧАР, АКАДЕМИК И РОДОЉУБ

БИЈЕЉИНА, 26. МАЈА /СРНА/ - Српски пјесник Алекса Шантић /1868-1924/, аутор антологијских пјесама "Остајте овдје", "Емина", "Вече на шкољу", "Не вјеруј" и "Претпразничко вече" рођен је 27. маја 1868. године.

Шантић је рођен у Мостару, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог Аџа. Имао је два брата Јефтана и Јакова, као и сестру Персу, док је његова друга сестра Зорица умрла још као беба. Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар. У граду је затекао "необично мртвило", које је било посљедица "угушеног херцеговачког устанка против Аустрије". У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару. Неколико година касније започео је књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", те "Нове Зете", "Јавора" и "Отаџбине". Наредне године основао је Српско пјевачко друштво "Гусле", а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора "Просвјете". Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеним око листа "Зора", који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као истакнутог српског националисту. Шантић је на почетку свог пјесничког стваралаштва био под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима. Највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године, када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија пуна је снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /"Моја отаџбина"/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /"Остајте овдје" и "Хљеб"/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/. Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами и шедрвани, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Tаква је пјесма "Емина", која је ушла у народ и пјева се као севдалинка. Шантић је изабран за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.