СВЕЧАНО УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ ИЗ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ БРАНКА ЋОПИЋА ЗА 2024.

БЕОГРАД, 28. МАЈА /СРНА/ - У Српској академији наука и уметности /САНУ/ у Београду данас су свечано уручене награде из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за дјела високе умјетничке вриједности објављена у 2024. години.

Награде су за коауторску збирку пјесама "Замахни свети" примили Милан Михајловић и Ненад Раденковић Јера из Зубиног Потока, Небојша Јеврић за збирку кратких прича "Мртви дим" и Никола Вујчић за збирку пјесама "Пуне су ми очи даљине". Говорећи о збирци пјесама "Замахни свети", којом су аутори пренијели поруку шта је Косово и Метохија било, јесте и остаће за српски народ, академик Матија Бећковић је поручио "да је поезија Косово стварала и није га ни данас напустила" "Када би га напустила издала би себе саму", рекао је Бећковић и нагласио да би било мило Бранку Ћопићу то што је књига "Замахни свети" објављена у издању "Старог Колашина" у Зубином Потоку. Он је додао да нема више Ћопићевих стихова у читанкама, нити се говоре напамет, а да је то да су "Косово и Космет синоним и за космос ризично и рећи". "Ко је умро пре 2008. године није чуо да Косово није Србија! До тог открића у нашем времену није дошла ни наука, ни поезија него сила која не мора ништа да зна јер све мора да буде онако као она каже. Зато је 18. фабруар 2008. године изазвао већи потрес у свести Срба од Видовдана 1389. године. У нашем времену нема српског песника који не пева о Косову, а Михајловић и Раденковић певају у дуету", рекао је Бећковић. Михајловић и Раденковић су након уручења признања присутним унакрсно читали своје стихове, поручивши заједнички да би се, када би се опет рађали, родили поново на свом Косову и Метохији, као и да је поезија деценијама уназад за њих, уз њихове породице једино уточиште од свега. Представљајући награђено дјело "Мртви дим" Небојше Јеврића, академик Јован Делић је рекао да је Јеврић мајстор кратке приче без сувишне ријечи и писац који пише и свједочи о паклу и злу у човјеку. Он је навео да Јеврић, баш као и Бранко Ћопић има свог Јежурка, а да је кроз причу "Јежурко у вихору свјетске историје" посвједочио да се по први пут са људским злом и нечастивим срео у дјетињству, када су његови другови из обијести убили јежа, а потом је зло сретао на ратиштима од Карина, преко Лике и Славоније до Пећи. Јеврић је рекао да су прве књиге које су икада ушле у његову кућу биле управо Ћопићеве, а да је давне 1993. године у рату боравио у Босанској Крупи и да му је у замишљеном разговору са бронзаном статуом Бранка Ћопића, коју је затекао у једној кући, велики писац рекао да пише све. "Нисам га тада питао ни о Јасеновцу, ни о дјечијим логорима, али сам га послушао", рекао је Јеврић. Академик Милосав Тешић оцијенио је да је Никола Вујчић у награђеној збирци пјесама "Пуне су ми очи даљине" одговорио на општа питања постојања и да се читајући његове стихове "могу осјетити мириси и укуси његовог изгубљеног завичаја", видјети урушени домови из којих су се само стабла дигла. Вујчић је захвалио на изузетном признању, посебно јер носи име Бранка Ћопића – писца који је, како каже, обиљежио дјетињства и чије су ријечи уткане у животе генерација. "Имао сам прилику да га сретнем 24. децембра 1975. године. Трема пред сусрет је расла, а он је био једноставан и причао баш као моји Банијци", рекао је Вујчић. Он је навео да је Ћопићев Јежурко Јежић као "реметалачки фактор" и "великосрпски агресор" избачен из Хрватске 1991. године, али да Ћопић траје и инспирише.