ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА ГИМНАЗИЈАЛАЦА НАКОН 30 ГОДИНА НА ОКУПУ - СТАСАВАЛИ У НАЈТЕЖИМ ВРЕМЕНИМА

ФОЧА, 15. ЈУНА /СРНА/ - Прва генерација обновљене фочанске Гимназије окупила се три деценије након матуре и евоцирала успомене на ђачке дане.

Школовање су започели у предвечерје грађанског рата у БиХ, у јесен 1991. године, када је у Фочи обновљена Гимназија, а завршили га у посљедњој ратној години, у љето 1995. године. Гимназија је започела са радом на крилима великог елана, са замишљу да то буде елитна школа са пажљиво пробраним кадром, водећим професорским именима која је Фоча тада имала. Ученицима прве генерације добро су у сјећању остали први школски дани и изузетно строг приступ професора, али са ауторитетом врхунских педагога, који су им одмах ставили до знања да се "без муке сабља не сакова". Прва година је прекинута у прољеће 1992, почетком ратних сукоба, а школовање је настављено у јесен те године у изузетно тешким условима, када су и професори пенкало и креду повремено мијењали пушком, да би учествовали у одбрани Републике Српске. Било је то стасавање у најтежим временима, са прекидима наставе због ратних дејстава. Недостајало је много тога, неријетко и уџбеници, па су професори диктирали лекције, али је Гимназија, и у таквим условима, захваљујући великој посвећености наставног кадра, успјела у својој мисији. То се најбоље показало касније на факултетима, које су гимназијалци, добро потковани знањем, са лакоћом савладавали. Тридесет година након матуре, гимназијалци поново у клупама, а част да обави прозивку добио је професор хемије Радислав Марић. Некадашњи ученици причају да су бескрајно захвални својим професорима што су их научили много више од онога што пише у књигама. "Нисмо само стицали научене лекције, већ и животна, непроцјењива искуства. Била су то тешка, изазовна времена, непозната за све нас тада, међутим, нисмо одустали од живота, од нашег образовања, учили смо и слушали професоре. Учили смо се животу, али смо и гледали како живот у секунди нестаје пред нашим очима", присјетила се члан прве генерације фочанских гимназијалаца Сања Станковић. Професори су вјеровали у ученике, наставља Станковићева, а посебно издваја име свог омиљеног професора српског језика, покојног Жарка Обреновића. "Он је трасирао мој животни и професионални пут. Била је то плејада врхунских професора и људи. Хвала и нашем професору географије Ани Јовичић. Њене слијепе карте су нама прошириле видике на такав јединствен, драгоцјен и незабораван начин, који се, чини ми се, данас више не његује", додала је Станковићева. И Катарина Вучен је истакла да су професори Гимназије били изузетни стручњаци. "Наши професори били су оно најбоље тог времена и сигурно и у временима која су долазила. Давали су и срце и душу у свом послу и ми смо им захвални за све што су урадили за нас", рекла је Вучен. Њен школски друг Недељко Голијанин подсјетио је на то да је фочанска Гимназија укинута реформом образовања у вријеме Стипе Шувара, да би десетак година касније била поново основана. "Ми смо прва генерација опште Гимназије, уписали смо се 1991. године и нисмо ни завршили први разред а дошла су ратна разарања. Матурирали смо 1995. године. Одлична смо генерација, показујемо то и оваквим окупљањима. Окупило нас се око 40, показали смо да смо одговорни, генерација за примјер", рекао је Голијанин. Љиљана Милетић на прославу три деценије матуре дошла је из Минхена, гдје са породицом живи већ 20 година. Она каже да је у њихово вријеме било све другачије. Она је додала да је лијепо видјети да њени школски другови нису изгубили емоцију и смисао за хумор. "Супер ми је да се можемо препознати. У ствари, тек видимо како вријеме иде, и по нашој дјеци, али дефинитивно да је зграда школе иста и послије 30 година", рекла је Милетићева. Посебна прича била је матурска прослава на Брионима и шетња матураната Његошевом улицом 1995. године, прва у ратном периоду, што је у тадашњим условима изгледало надреално. У невеселу ратну свакодневицу та свечаност као да је наговијестила оно што ће у новембру те године услиједити - крај ратним страдањима. А колико су професори били спремни да се жртвују за своје ђаке, показао је те 1995. године и примјер професора руског језика Драгице Нинковић, која је на ратиште носила свједочанства да би их професори који су били мобилисани стигли потписати прије истека пријемних испита на факултетима, омогућивши матурантима да на вријеме одаберу на који начин ће закорачити у свијет одраслих.