АУСТРОУГАРСКА ОКУПАЦИЈА - УВОД У НЕСТАНАК ДВОЈНЕ МОНАРХИЈЕ

БИЈЕЉИНА, 28. ЈУЛА /СРНА/ - Аустроугарска је 29. јула 1878. године, на основу договора европских сила на Берлинском конгресу, окупирала територију данашње БиХ.

Та територија вијековима је била под турском окупацијом, пошто су Османлије срушиле средњовјековну Босну. Ова анкесија, како се касније испоставило, коштала је двојну монархију нестанка. Према државноправном статусу, период аустроугарске власти у БиХ дијели се на окупациони и анексиони. Током окупационог периода, који је трајао од Берлинског конгреса 1878. до анексије 1908. године, БиХ је била под аустроугарском окупацијом, али формално и даље под државним суверенитетом, такође, окупаторског Османског царства. Вијести о одлукама Берлинског конгреса изазвале су узбуну широм БиХ, првенствено међу муслиманским и српским православним становништвом. Велики број муслиманских народних првака није желио да се помири са престанком турске власти, док је највећи број Срба сматрао да ће завођењем аустроугарске власти бити онемогућено уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором, за шта су се српски устаници у БиХ борили још од подизања устанка 1875. године. Пошто је турска влада била принуђена да прихвати одредбе Берлинског споразума, муслимански прваци у БиХ нису могли да рачунају на помоћ султанове војске, те су одлучили да се сопственим снагама припреме за оружани отпор. Тако је дошло до мобилизације и стварања војних одреда. До већих окршаја дошло је код Кључа, Јајца, Добоја, Тузле и Сарајева. Аустроугарска војска је у октобру 1878. године ушла у Сарајево, након чега је цијела БиХ била окупирана, а у земљи је успостављена војна управа на челу са генералом Јосипом Филиповићем. Главни орган управе била је Земаљска влада, која је вршила власт посредством државних чиновника и жандармерије. Аустроугарски министар финансија Бењамин Калај је путем низа политичких и административних мјера покушао да створи вјештачку "босанску нацију", али то није успјело због великог отпора свих народа у БиХ. Код српског и муслиманског становништва јавља се покрет који се бори за вјерску и просвјетну аутономију. Срби траже употребу ћирилице, српског имена и да сами бирају црквене старјешине и учитеље. Власти су 1905. године одобриле захтјеве. Слично је и код муслиманског становништва, које добија вјерско-просвјетну аутономију 1909. године. Иако се отварају бројне школе, и даље је огроман број становника неписмен. У већим градовима се отварају гимназије и учитељске школе. Више школе се изучавају у иностранству, а стварају се бројна политичка и културна удружења, углавном на националној и вјерској основи. Срби 1902. године у Сарајеву оснивају "Просвјету", муслимани "Гајрет", а Хрвати "Напредак". Аустроугарска је у октобру 1908. године објавила анексију БиХ. Овај потез наишао је на осуду великих сила, посебно Русије. Прекршена је одлука Берлинског конгреса према којој Аустроугарска добија право да заведе ред у БиХ, а никако да је припоји себи. Због њемачке отворене пријетње ратом, Русија 1909. године признаје анексију, а за њом су то учиниле Србија и Црна Гора. Да би ублажио незадовољство у БиХ, цар 1910. године доноси Устав и оснива Народну скупштину у БиХ. Устав није ријешио аграрно питање, што је довело до устанка кметова у Босанској Крајини, Посавини и Семберији. Устанак је угушен, а кметови добијају право на добровољан откуп. Омладина из редова сва три народа /али претежно српског/ створила је тајну организацију названу "Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти. Методе борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у БиХ, а као крајњи циљ одређени су ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља. Руководећи се том максимом, Гаврило Принцип је 28. јуна, на Видовдан, 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Аустроугарска је по сваку цијену жељела да за тај атентат оптужи Србију, па јој је послала ултиматум који Београд није могао да прихвати. Беч је објавио рат Београду 28. јула 1914. године. У Првом свјетском рату, који је услиједио, Аустроугарска монархија је нестала, а српска војска је ратним побједама омогућила стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије.