ЂУКИЋЕВА И БОЈИЋ ПОТПИСАЛИ МЕМОРАНДУМ О САРАДЊИ НА АРХИВИРАЊУ СВЈЕДОЧЕЊА И ПОЗВАЛИ СВЈЕДОКЕ ДА НЕ ЋУТЕ

БЕОГРАД, 1. АВГУСТА /СРНА/ - Предсједник Удружења породица "Суза" Драгана Ђукић и директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић потписали су данас у Београду Меморандум о сарадњи на ахивирању свједочења страдалих Срба у рату деведесетих и заједнички позвали породице страдалих и страдале да свједоче зарад историјске истине и будућности.

Меморандум, којим је постојеће сарадња Удружења "Суза" и Меморијалног центра Републике Српске формализована је потписан у оквиру конференције "Сјећања која боле и опомињу – три деценије од "Олује" у Удружењу новинара Србије /УНС/. Бојић је истакао да је свако свједочење о српском страдању, ма гдје да се десило, од кључне важности не само за породице страдалих и саме страдалнике него за народ у цијелини и његово разумијевање у будућности. "Свака ријеч, ма како она тешка била, суштински је важна и зато охрабрујемо једни друге да причамо, говоримо и свједочимо, јер без тога је празна прича", нагласио је Бојић, наводећи да је од кључне важности да се то уради што прије и позвао свједоке да свједоче. Он је навео да је обиљежавање 30 година од "Олује" један од датума када мора размишљати како ће се у будућности говорити о свему што се дешавало српском народу. Бојић је истакао да је и сам као малишан 23. децембра 1992. године са родитељима и малим братом напустио Бјеловар, спашавајући живу главу, да им је то било једино важно, а да данас, три деценије касније, поставља питање зашто му родитељи нису објаснили историјски и политички контекст онога што им десило? "То је кључно питање и обавезује сваког од нас појединачно и институционално како ћемо нашој дјеци преносити оно што они морају да схвате. Ако повучемо линију између онога што је било и онога о чему причамо јасно је да морамо да инсистирамо на историјској истини, правди, разумијевању српског страдања и много је празног простора", рекао је он. Бојић је навео да Меморијални центар Републике Српске већ данас има највећу базу свједочанстава о страдању Срба на простору бивше Југославије, изразивши наду да би она могла бити јавно представљена као дио активности обиљежавања 9. јануара наредне године. "До тада покушавамо да снимимо оно што се може, да ниједан свједок биолошки не нестане са овог свијета а да не остави свједочанство о свом и страдању своје породице", каже Бојић. Ђукићева је подсјетила да је Удружење кроз "Књиге сјећања" прикупило 40 драгоцјених свједочења српских жртава и породица жртава из Хрватске који ће бити архивирани у заједничку базу, поручивши да се борба за истину и правду ма колико она била тешка мора наставити зарад оних који не могу да говоре. Она је истакла да је веома важно да се свакој жртви да простор и њихова прича буде забиљежена видео-записом. "Важно је да сведочење сваке жртве буде снимљено, односно да породице сведоче. Да радимо више на томе, да охрабримо сваку породицу да каже шта јој се десило", рекла је Ђукићева и нагласила да ће у бази свједочења бити и она у вези са НАТО агресијом и Косовом и Метохијом. Она је указала да многи Срби из Хрватске не смију да свједоче због неријешених имовинских и других питања у тој земљи, али да се о злочину не смије ћутати. Ђукићева је подсјетила да је током "Олује", које су заједнички провели Хрватска војска, ХВО, такозвана Армија БиХ и НАТО, погинуло и нестало 1.860 Срба, а да их је 220.000 прогнано. Она је нагласила да су Срби са простора на коме су живјели вијековима протјерани системски, убијани плански, а њихова и имовина Српске православне цркве уништавана. Ђукићева је рекла да су породице страдалих већ три деценије уједињене у болу, а да они који славе "Олују" доливају уље на ватру бола. "Коме је то потребно?", упитала је она. Ђукићева је рекла да породице већ 30 година скрећу пажњу свим релевантним чиниоцима да је Хрватска једина земља у региону која има регистрована гробна мјеста, да на Институтима на идентификацију чека 850 ексхумираних, од којих су најмање половина, што се поуздано зна, Срби. Она је закључила да нема више никаквог оправдања за стопирање процеса тражења и идентификације и за нечињење, нагласивши да су српске жртве дискриминисане и да се о томе мора гласно и стално говорити.