СТРЕС ПОВРАТКА У ШКОЛСКЕ КЛУПЕ - ПОДРШКА ПОТРЕБНА И ДЈЕЦИ И РОДИТЕЉИМА

БАЊАЛУКА, 7. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Почетак нове школске године стресан је и дјеци и родитељима, па је неопходно наћи начин да се такво стање учини подношљивим, а пружање подршке увијек је од користи, рекла је Срни психолог и породични психотерапеут Маја Савановић Зорић.

Она је навела да се код много дјеце јави отпор према обавезама, јер је након распуста тешко прихватити распоред раног устајања, учења и обавеза. "Родитељи често осјећају двоструки притисак. С једне стране желе да мотивишу дијете, а с друге и сами улазе у период убрзаног темпа – посла, обавеза, школских састанака, домаћих задатака", наводи Савановић Зорић. У оваквим ситуацијама, додала је она, родитељи често несвјесно свој стрес пренесу на дијете. "Ако родитељ ујутро пожурује и критикује, дијете улази у школу већ напето. Зато је важно да родитељи и сами буду свјесни да је првих седмица повратка период прилагођавања и да им је задатак да буду подршка, а не додатни притисак", истакла је психолог. Она је напоменула да је полазак у први разред изузетно велики догађај, јер тада многи малишани први пут осјете одговорност и очекивања, па често осјећају тјескобу која се манифестује главобољом, боловима у стомаку или несаницом. Најбоље рјешење у том случају, тврди психолог, јесте да родитељ мирно препозна дјететов страх и да га нормализује. Зорићева је навела да родитељима увијек савјетује да избјегавају претјерана питања одмах послије школе, истичући да дјеци послије првог дана треба загрљај, одмор и осјећај сигурности, а не испитивање. Према њеним ријечима, једнако је стресан и полазак у средњу школу, која је прелаз ка адолесценцији и већој самосталности. "Дјеца улазе у нову средину, у којој често никога не познају, сусрећу се са професорима који имају другачији, озбиљнији приступ. Посебан притисак осјете дјеца која уписују елитне школе или гимназије, гдје се оцјене и успјех доживљавају као мјера личне вриједности", истакла је она. Родитељи, додала је она, често погријеше јер фокус стављају само на академски успјех, што код дјетета ствара осјећај да је вољено само ако је успјешно. Психолог наводи да је емоционално и социјално прилагођавање једнако важно као и оцјене, тако да дјетету треба осјећај да је његова породица сигурно мјесто и да пред родитељима може да покаже и страх и несигурност, а да га они не осуђују. "Ту често помажу мали ритуали као што су заједнички доручак, загрљај прије школе, кратка порука у школској торби, договор да се послије часа чују телефоном. Такви знакови пажње шаљу дјетету поруку да су родитељи уз њега", рекла је Савановић Зорић. Она је нагласила да родитељ може помоћи дјетету да развије отпорност на стрес у школи кроз искуство и подршку и то допуштањем да дијете направи грешку и да научи из ње, подстицањем рјешавања проблема, редовном комуникацијом и потврдом, те моделирањме смиреног понашања – дјеца уче из родитељског примјера. Осврћући се на полазак у вртић, Зорићева је навела да је за многу дјецу полазак у вртић прва велика сепарација од родитеља и да зато може бити једнако стресан као полазак у школу. "Дјеца плачу, одбијају да уђу у групу, неки реагују повлачењем или агресијом. Све су то нормални начини да искажу несигурност. Највећа грешка родитеља је када се растанак претјерано продужава или када се враћају по дијете чим заплаче", појаснила је она. Најбоља пракса, додала је Зорићева, да растанак буде кратак, топао и јасан. "Временом дијете учи да вјерује у ту рутину и да вртић није пријетња, већ сигурно мјесто гдје мама и тата увијек долазе", навела је Савановић Зорић.