КАРАЈЛИЋ: ЈУГОСЛОВЕНСКА ПОП КУЛТУРА НИЈЕ ИЗГУБИЛА НИ ТРАЧАК СВЈЕТЛОСТИ

ФОЧА, 17. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Популарна култура била је најважнији продукт социјалистичке Југославије, њен трејдмарк и једина је преживјела државу чији су сви економски гиганти потонули, остала је стамена и што је најфансцинантније није изгубила ниједан трачак своје свјетлости, рекао је Др Неле Карајлић у Фочи на представљању трећег дијела своје књиге "Солунска 28".

Карајлић је на промоцији најавио да се припрема за писање нове књиге, откривши да ће се радња одвијати око Ника Нелсона, патолога који је урадио увиђај након смрти Николе Тесле, а чији је живот након тога кренуо потпуно другим током. У трећем дијелу књиге "Солунска 28" Карајлић се бави оним кроз шта је Београд пролазио осамдесетих година 20. вијека, а то је са становишта популарне културе његово златно доба, најљепше доба и Београда и Србије и Југославије - Периклово доба популарне културе. Музика, филмови, књиге, сликарство, све оно што чини популарну културу тог времена, резултат су озбиљног приступа тадашњег, како га он назива, комунистичког менаџмента. "Ми данас немамо такву организацију ни у једној од бивших југословенских земаља, а нећемо ни имати вјероватно јер култура је изненада пала на 47. минут дневника. Тај менаџмент је имао осјећај како треба да се креира потреба младих људи у Југославији, вјероватно је неко у врху партије схватио да је немогуће борити се против рок музике и да је боље направити наше идоле, него да их увозимо са запада. То је наишло на једно веома плодно тло - наши људи су имали невјероватан таленат за рок музику, а она је само један дио великог спектра југословенске поп културе", рекао је Карајлић на промоцији књиге. Незаборавни музички албуми, успјеси југословенских филмова на свјетским фестивалима, све то је давало земљи неку врсту бесмртности и суштински ће, оцјењује Карајлић, остати бесмртна баш због канских палми, рокнерола, Ива Андрића, који је у том периоду добио Нобелову награду. Основна тема трећег дијела његове "Солунске 28", како је навео Карајлић, јесте идеја естаблишмента да спаси Југославију преко рок музике, која је била велика пандемија - количина ентузијазма била је религијских размјера, а комунистички менаџмент ју је подупирао и соколио младе бендове. Карајлић је рекао да генерације рођене између 1949. и 1980. године нису имале никакав однос према нацији и религији, јер је музика сасвим довољно окупирала духовну потребу припаданости и изражавања емоција. Он каже да је тадашња држава омогућавала младима да се умјетнички искажу, па је сваки дом културе имао кутак гдје су дјеца могла доћи да свирају, док се данас за само један сат за свирање простор мора платити 100 евра. "У књизи управо о томе пишем, како је тај менаџмент соколио бендове, правио концепт који је имао високе резултате, не само на нашем подручју и не само због чињенице да је Југославија у једном тренутку имала више грамофона од Енглеске, него и због чињенице да су нека имена попут Горана Бреговића, `Лајбаха`, `Но смокинг оркестра` имали запажене роле и у иностранству. Тај културни феномен је успио да превазиђе и политичке размирице, јер сада имате шест држава од бивше Југославије, а један те исти културолошки простор на којем дјеца мање или више слушају исте бендове", истиче Карајлић. Ентузијазам и љубав данас не постоје у толикој мјери, јер се све свело на новац и зараду, што нема везе са државом, сматра Карајлић, већ са временом које је упоредио са пољопривредом - постоје плодне године када шљива роди да не знате шта с њом, а постоје и неплодне године када нема шљиве ни за лијека. "Два велика прелома, заокрета у историји једног простора и народа, као што су рат и прелазак из комунизма у капитализам, остављају тешке посљедице, а удар капитализма је тежи од рата, сеже дубље у људску психу", рекао је Карајлић. Некада познати музичар, а данас све више књижевник рекао је да је у животу имао четири велика хита, односно четири велике прекретнице од којих је први била пјесма "Зеница блуз" која му је промијенила живот. Он наводи да је други хит - култна "Топ листа надреалиста", која је примјер да је умјетност чиста алхемија, трећи пјесма "Вукота" и препјев на ромски језик "Бубамара" за филм "Црна мачка бијели мачор", који је "Но смокинг оркестру избацио" у свијет, а четврти - књига "Фајронт у Сарајеву". Говорећи о "Топ листи надреалиста", Карајлић је навео да је фасцинантан начин на који су погодили менталитет обичног човјека и прецизно осликали људе, а били су дјеца и нису имали неко озбиљно образовање. У Центру за културу и информисање Карајлић је имао прилику да погледа изложбу графика "Света подрињска земља - баштиник српске писмености" инспирисану дјелима Горажданске штампарије. Карајлић је на поклон добио свој портрет, који му је уручио начелник општине Фоча Милан Вукадиновић. Портрет рађен у акварелу, дјело је фочанског сликара Славише Врећа. Промоцију су организовали Центар за културу и општинa Фоча.