СВИ КОЈИ СУ МИСЛИЛИ ДА ЋЕ ПРАВОСНАСНАЖНОМ ПРЕСУДОМ БиХ ПОСТАТИ УНИТАРНА, ПРЕВАРИЛИ СУ СЕ

БАЊАЛУКА, 1. НОВЕМБРА /СРНА/ - Предсједник Милорад Додик изјавио је да му је пред Судом БиХ суђено јер су у Сарајеву мислили да ће га пресудом елиминисати, да ће унитарна БиХ постати стварност, истакавши да је то била илузија и да су изгубили они који су у њу вјеровали.

Додик је у колумни за београдску Политику подсјетио да су само двојица Нијемаца, Адолф Хитлер и Кристијан Шмит, у Европи прогласили законе без икакве парламентарне процедуред и да је управо њему суђено према Шмитовој одлуци. Истакао је да иза свега није стајала брига за устав ни поредак, него гола похлепа - жеља да се стави шапа на природна богатства Републике Српске. Колумну предсједника Милорада Додика за Политику под насловом "Зашто ми је суђено" преносимо у цијелости У посљедњих стотину година само, на тлу Европе, само су двојица Нијемаца своје одлуке без икакве парламентарне процедуре, прогласила за закон. Адолф Хитлер и Кристијан Шмит. Можда то звучи грубо, али, нажалост, то је гола истина. Замислите иронију: народу Козаре, Градине, Јасеновца и бројних других стратишта, онима који су преживјели најстрашнију голготу Другог свјетског рата, неко је поново желио да за управника наметне Нијемца. Кристијан Шмит донио је одлуку према којој је мени суђено одлуку која би се могла најкраће описати као "Одлука Кристијана Шмита о самом себи". Судили су ми по закону који није закон, за дјело које није дјело. Судили су ми јер нисам поштовао вољу, а не норму. Закони не познају самовољу. То је био правни и политички апсурд: да нелегалан и нелегитиман странац, кога није потврдио Савјет безбједности УН, себи даје право да намеће законе. И да потом они који се усуде да му се супротставе буду оптужени и осуђени. Његове одлуке нису имале упориште ни у праву ни у логици. Имале су једино циљ да се сломи Република Српска и воља њеног народа. Кључни човјек иза свега био је амерички амбасадор Мајкл Марфи, постављен од Бајденове администрације. Он није био дипломата - био је управник колоније. Кршећи све дипломатске норме и конвенције, командовао је и Шмитом, и странкама сарајевске "тројке", и медијима, и невладиним сектором. Био је продужена рука политике која је жељела да у име "демократије" насиљем заврши немогућу мисију - унитаризацију БиХ и укидање Републике Српске. Данас, кад читамо преписке које су исцуриле у јавност, видимо колико је та мрежа била дубока - у ентитету Федерација БиХ бошњачки кадрови у политици, полицији и медијима мјерили су свој успех по томе да ли их је Марфи похвалио. Било је јасно да ће борба бити велика и да ће ићи до краја онда кад су кренули на имовину Републике Српске. Јер, свака самоуправа у свијету - било да је америчка савезна држава, њемачка покрајина или ентитет у БиХ - постоји зато што има своју имовину. Оно што Марфи никад не би дозволио за Њујорк, а Шмит за Баварску, очекивали су да ми прихватимо у Бањалуци. Иза свега није стајала брига за устав ни поредак, него гола похлепа - жеља да се стави шапа на природна богатства Републике Српске, на наше шуме, реке руде и земљиште. Империјалне политике, ма под којом заставом долазиле, увијек имају исти циљ: да контролишу и експлоатишу. Да управљају туђим ресурсима, док иза кулиса дјелују организације попут УСАИД-а и европских бирократа који се крију иза фраза о реформама и демократији. На то нисмо пристали. И тада је почео процес који је требало да застраши Републику Српску и мене лично - да нас парализује и ућутка. Али потцијенили су нас. Ја сам, пратећи геополитичка кретања и неуморно градећи дипломатске односе, знао да се свијет мијења и да морам ићи до краја. Нису разумјели да је наша одлучност завјет оних који су гинули у Одбрамбено-отаџбинском рату. Ту нема страха. Ту нема одустајања. Јер пред тим завјетом част живи довијека. Бошњачка политичка и медијска елита тада је ликовала. Суд је био као преписан из Кафке оптужен без кривице, пресуђен без доказа. Њима су обећали да ће тај прљави посао бити завршен: да ће пресудом мени елиминисати мене, ослабити СНСД, пронаћи "послушне" Србе којима ће главни град бити Сарајево, а не Бањалука. Да ће, кроз правосудну представу, унитарна БиХ постати стварност. Али то је била илузија. Они који су вјеровали у њу изгубили су. Онда је дошла промјена администрације у Вашингтону. Мајкл Марфи је отишао, а Кристијан Шмит је остао без команданта и почео да дјелује као карикатура самог себе. У исто вријеме, опозиција из Републике Српске потрчала је у Сарајево, у резиденцију британског амбасадора, да понуди кооперативност и спремност на сарадњу ако их доведу на власт. То је био њихов крај. Јер СНСД није само партија – СНСД је институција српског народа. Законито, одлучно, мирно и демократски, оборили смо њихове планове. Република Српска није поклекла. Доживјели су политички нокаут. Сама пресуда коју су донијели била је политичка декларација. Њоме су потписали оно што су покушавали да прикрију - да желе да укину Републику Српску. Али, као што се у свакој великој борби истина на крају покаже, тако се и данас види: они који су доносили пресуде сада се суочавају с властитим поразом. У тренутку док пишем ову колумну, сви људи и компаније који су били на листи санкција OFAC, по одлуци нове америчке администрације, скинути су с тих листа. То је најбоља потврда да смо побиједили дипломатски, политички и морално.