ДЕЈТОН САРАЈЕВСКИМ СРБИМА ДОНИО ПОДИЈЕЉЕНО ОСЈЕЋАЊЕ - РАДОСТ И ШОК

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 17. НОВЕМБРА /СРНА/ - Када је у америчкој војној бази Рајт Петерсон у Дејтону склопљен мировни споразум, а у Паризу и званично потписан документ о престанку рата у БиХ, у дијелу Сарајева које је цијели рат био под контролом Војске Републике Српске владало је подијељено осјећање – радост и шок, присјећа се за Срну пуковник и почасни генерал Војске Републике Српске /ВРС/ Благоје Ковачевић.

"С једне стране народ је био радостан јер је ратном разарању и свакодневном сусрету са смрћу дошао крај, а с друге стране владало је стање шока јер је готово цијело Српско Сарајево предатo Федерацији БиХ", испричао је Ковачевић поводом 30 година од доношења Дејтонског мировног споразума. Он подсјећа да је три и по године трајала успјешна одбрана Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар. Погибије, рањавања, губитак имовине, пријатеља, мирног живота и избјеглиштва дјеловало је као узалудна жртва. Према његовим ријечима, та невјерица мијешала се и са страхом изазваним радикалним изјавама сарајевског политичког и војног врха које су медији преносили, а у којима је као један од приоритета истицано да ће бити хапшени и процесуирани сви они који су били "с друге стране". Он је подсјетио да је рат протекао у флоскулама о агресорском српском народу, да те флоскуле нису долазиле само из дијелова Сарајева, које је било под контролом такозване Армије БиХ, него и из страних западних медија. "Због тога српска борба током три и по године рата није била само оружана, за одбрану простора на којем су живјели, него је била и доказивање да су то српска њихова вјековна огњишта, да су њихови преци ту старосједиоци, као равноправни градитељи свих сегмената живота", наводи Ковачевић, који је и предсједник Скупштине Организације старјешина ВРС. Готово свакодневно, истиче он, тада се покушавало доказати да је бесмислено називати агресором припаднике оног народа који је у СФРЈ био најмногобројнији, живио у свим републикама земље која се распадала, градио ту земљу, као и БиХ и коначно Сарајево. "Због тога и многих других разлога, одлука из Дејтона о судбини одбрањених територија на подручју Сарајева, сарајевским Србима тешко је пала. Услиједили су бројни митинзи и окупљања на улицама Грбавице, Илиџе, Илијаша, Хаџића и Вогошће који би се сви могли сублимирати у само једну поруку: `Не дамо Српско Сарајево`. Многима је то био начин да се још једном искаже патриотизам, а већини да се упути крик и вапај против за њих неочекиване одлуке о предаји Српског Сарајева", подсјећа Ковачевић. Он додаје да су потом одређени и датуми такозване мирне реинтеграције Сарајева. За Вогошћу је датум присаједињења Федерацији БиХ одређен 23. фебруар 1996. године, за Рајловац, Рељево, Доброшевиће, Неџариће, Аеродромско насеље и Ахатовиће 26. фебруар, за Илијаш 29. фебруар, а почетком марта то се предвиђало са дијеловима општине Центар. За Хаџиће, присаједињење Федерацији БиХ предвиђено је 6. марта 1996. године, Илиџе 13. марта, док је Грбавица са околним насељима била предвиђена за 19. март 1996. године. "Након исказаних јавних протеста против одлуке да се у рату одбрањени највећи дио дотадашњег Српског Сарајева преда властима Федерације БиХ и након објављивања датума до када се који дио мора предати, а у страху од одмазде која је на сва звона најављивана, српском народу није преостало ништа друго осим да остави све до тада стечено и тражи спас на неким далеким и мирнијим просторима. Алтернатива томе била је остати и прихватити најављивану тортуру муслиманских господара", навео је Ковачевић. Бирајући између ове двије могућности српски народ је спонтано, донио одлуку да се исели са својих дотадашњих вјековних огњишта и не дозволи прогон и понижења која би услиједила ако би ту остао. "Када се томе дода, иако календарски на измаку, као за инат, зима је тих мјесеци показала и ону своју најсуровију страну. Скоро свакодневно је падао снијег, а температура се појединих ноћи спуштала и до минус 20 степени Целзијусових. Немајући куд, и по таквом невремену кренуло се у други по реду егзодус сарајевских Срба. Трагедија, епопеја или како се год све ово назове - не може се много погријешити", закључио је Ковачевић. Успостављање мира у БиХ, након великих љетних офанзива такозване Армије БиХ, Хрватског вијећа одбране, регуларне Војске Хрватске и ваздушних удара НАТО по јединицама Војске Републике Српске и инфраструктури Српске, на иницијативу америчког дипломате Ричарда Холбрука 5. октобра 1995. године довело је до успостављања прекида ватре на читавом простору БиХ. Одмах након тога, убрзано су отпочеле припреме за одржавање мировне конференције, како би се коначно зауставио трагични сукоб у БиХ који је трајао три и по године. Дипломате из Контакт групе већ су биле постигле договор о основним принципима по којима ће се водити преговори на мировној конференцији, а који су све стране у сукобу кроз претходне преговоре већ биле прихватиле. Најважнији прихваћени принципи били су - да се БиХ сачува као међународни субјективитет, чије границе и суверенитет признају двије сусједне земље СР Југославија и Хрватска, да ће БиХ бити подијељена на два ентитета - Федерацију БиХ и Републику Српску у територијалном омјеру 51 одсто према 49 одсто, спољни послови и одбрана биће у надлежности БиХ, а све остало биће у надлежности ентитета. Накнадном арбитражом успостављен је Брчко дистрикт као специјална територија изван ентитета. На крају, након тешких преговора 21. новембра 1995. године постигнут је споразум о прекиду рата и успостављању мира у БиХ који ће бити свечано потписан у Паризу. Услови по којима је извршена демобилизација свих ратних војски у БиХ садржани су у оквиру Општег мировног споразума за БиХ, у коме је предвиђен посебан дио - споразум о војним аспектима мировног рјешења. Овим анексом предвиђена је демобилизација војски свих зараћених страна. Поред одредаба о уздржавању од било каквих офанзивних акција према другој страни, предвиђено је да све стране на дијелу територије коју су до тада контролисале предузму мјере уклањања свих минско-експлозивних препрека, жичаних ограда и других врста препрека. Овим споразумом забрањено је било какво прелажење војски једне стране преко линије раздвајања без претходног одобрења друге стране и Предсједништва БиХ. Да би се овај споразум ефикасно примијенио на терену, стране су се споразумјеле да се формирају вишенационалне снаге за војно провођење мира - ИФОР.