ДМИЧИЋ: ДЕЈТОН ТЕМЕЉ УСТАВНОГ И ПРАВНОГ ПОРЕТКА

БАЊАЛУКА, 21. НОВЕМБРА /СРНА/ - Дејтонски споразум темељ је уставног, правног и политичког поретка БиХ у којој је компромис могућ уколико сваки од народа прихвати да земља може функционисати само као заједница различитих идентитета и интереса, рекао је Срни професор на Правном факултету Универзитета у Бањалуци Миле Дмичић.

Дмичић је истакаио да је Дејтонски споразум замишљен је као компромисни и одржив модел функционалне демократске земље са високом ентитетском аутономијом, сложеним системом вета и етничким принципом политичке репрезентације и одлучивања с циљем заштите кнститутивних народа. "Његова кључна вриједност је у томе што је зауставио ратне сукобе и успоставио мир, али и обезбиједио да се прихваћеним уставним поретком и промјенама унутрашње структуре политичкоправног система успостави другачија стабилизација и њено конституисање као суверене, уставне и правне државе", навео је Дмичић. Он је истакао да је Дејтонским споразумом створен оквир консензуса страна у дотадашњем сукобу, али да су са временом настале бројне блокаде, спорне реформе и дубоко политичко неповјерење. Дмичић је указао да је институција високог представника, као доминантног политичког чиниоца и сувереног правног и политичког господара, довела до класичног протектората. Умјесто својеврсног савременог међународног протектора, уставотворца и законодавца и доносиоца бројних одлука, каже Дмичић, институција високог представника је превенствено требало да буде међународни гарант спровођења цивилних аспеката мировног споразума. "Његово посредовање морало је бити окончано са успостављањем одговарајућих правних и политичких, односно институционалних претпоставки за нормално и самостално функционисање уставног поретка у БиХ", рекао је Дмичић. Он је истакао да је дјеловање високог представника, чије су бројне одлуке супротне уставном поретку, посебно у контексту бонских овлашћења, неопходно посматрати у вези са улогом Савјета за примјену мира, који је према ставу Европског суда за људска права "тијело неформалне групе држава", дакле са обиљежјима нелегалног и нелегитимног статуса и овлашћења. Дмичић истиче да у БиХ постоји могућност компромиса, али да она зависи од три кључна услова. Потребно је, сматра он, стварно политичко опредјељење за међусобно признање и уважавање и да сваки од народа прихвати да БиХ може функционисати само као заједница различитих идентитета и интереса. "Неопходно је развити културу разговора и дијалога у којима се политичке разлике не доживљавају као пријетња, већ као преговарачки простор и могућност наласка рјешења. Компромис захтијева и спремност да се воде тешки разговори о подјели и вршењу надлежности, рјешавању спорова и блокада, механизама координације и европским реформама – без очекивања или тражења да неко са стране наметне рјешење", појаснио је Дмичић. Он сматра да питање могућности повратка на изворни Дејтонски споразум отвара сложену расправу на основама међународног права, уставног поретка и политичке реалности. Према Дмичићевим ријечима, иако је реторички врло присутно у јавном простору, правно гледано, повратак на првобитно стање 1995. године готово је немогуће из неколико кључних разлога. "Према међународном праву Дејтонски споразум није само историјски документ, већ и уставноправни оквир који се развија кроз праксу, одлуке Уставног суда БиХ, међународне стандарде, политичке споразуме и `покрете и иницијативе за уставне промјене`, који су се природно надовезивали на његов почетни текст", нагласио је он. У међународном праву, додао је Дмичић, једном успостављени мировни споразуми не враћају се уназад, већ се мијењају или престају важити само новим консензусом уговорних страна - потписница. Он је навео да је унутрашње право БиХ током 30 година прошло кроз дубоке трансформације, те су се преносом или преузимањем из ентитетске надлежности, најчешће без сагласности ентитета и уставних промјена, супротно изворним дејтонским рјешењима, умањиле надлежност и аутономија ентитета. "Све ове промјене настале су кроз уставна тумачења и међународне обавезе – посебно кроз пресуде Европског суда за људска права – и чине саставни дио савременог правног поретка. Ове реформе су правно интегрисане и не могу се једноставно поништити без стварања правног вакума и озбиљног нарушавања континуитета власти", рекао је он. Међународни актери, посебно ЕУ и САД, истакао је Дмичић, традиционално инсистирају на реформама које подразумијевају координисаније и ефикасније државне механизме, сматрајући то предусловом за европске интеграције. "Tај приступ, иако правдан техничким и интеграцијским аргументима, објективно се чешће поклапа са бошњачким политичким концептом јаче централне и унитарне власти него са ентитетским инсистирањем на широкој аутономији", навео је Дмичић. Дмичић каже и да је потребно имати у виду да још увијек у БиХ постоје политичке снаге које призивају интервенцију међународне заједнице у фукционисању државних институција, што изазива сумњу у њену независност и непристраснос. "Реалност показује да дубоко укоријењено неповјерење и различите националне визије БиХ одржавају сталну потребу за међународним посредовањем. Стога, иако није немогуће, домаћи компромис без страног фактора више је идеал него изгледан политички сценариј", навео је Дмичић. Према Дмичићевим ријечима, БиХ ће вјероватно и даље функционисати на споју домаћих преговора и међународне подршке, уз могућност да се тек дугорочним политичким сазријевањем отвори простор за истински унутрашњи договор и враћање и остваривање изворних дејтонских рјешења. Он сматра и да је тешко очекивати да ће велике силе, а посебно САД у догледној будућности потпуно препустити рјешавање функционалних проблема БиХ искључиво домаћим политичким актерима. "Разлог није само у унутрашњим приликама у БиХ, већ и у геополитичкој и геостратешкој логици којом се руководе велике силе", нагласио је Дмичић.