ПРОБЛЕМ СУ ОНИ КОЈИ МИСЛЕ ДА СУ ИЗНАД СПОРАЗУМА

БАЊАЛУКА, 14. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Дејтон није само споразум који је донио мир, он је донио и уставни правни поредак, сложену унутрашњу организацију која је омогућила БиХ да три деценије остане мирна, упркос изазовима које није створила Република Српска већ међународни фактори, рекао је лидер СНСД-а Милорад Додик.

Додик је у ауторском тексту за "Политику" навео да се мир у БиХ не чува резолуцијама и притисцима, него поштовањем слова Устава БиХ, који је успоставио уставни поредак да би се рат зауставио. Према његовим ријечима, свако инсистирање на унитарним моделима у земљи састављеној од три народа и два ентитета осуђено је на неуспјех, јер игнорише саму суштину њеног постојања. Ауторски текст Милорада Додика Срна преноси у цијелости Истина је једноставна: када год је БиХ поштовала Дејтон, имала је мир. Када га је рушила - имала је кризу. Тридесет година након потписивања Дејтонског мировног споразума, вријеме је да се на овај документ поново погледа без страсти, без идеолошких магли и без политичких експеримената који су га годинама разграђивали. Дејтон није само споразум који је донио мир; он је донио и уставни правни поредак, сложену, унутрашњу организацију који је омогућила Босни и Херцеговини да три деценије остане мирна, упркос свим изазовима које није створила ни Република Српска, већ углавном међународни фактори са промјењивим политичким агендама. За Републику Српску, Дејтонски споразум је међународни споразум који је потврдио темељ њеног политичког постојања и гаранција њених надлежности. То није једноставна интерпретација, него јасно исписана уставна архитектура: Република Српска има све надлежности осим оних које су уређене Уставом БиХ за попуну на заједничком нивоу. Током протеклих 30 година, та Уставна норма је систематски поткопавана, отимањем надлежности. Високи представници, страна потписница Анекса 10, који се извитоперио у лажног страног гаулајтера као антидјетонска хибридна појава, мимо међународног права и без сагласности домаћих институција, спроводили су политичке захвате који нису били у складу са словом Дејтона. Умјесто чувања споразума, стваран је паралелни систем власти који је крхку равнотежу нарушио, а не ојачао. Зато данас треба јасно рећи: највећи проблем БиХ нису ентитети, већ они који мисле да могу бити изнад Устава и међународног права , а поготово они који на то пристају. Упркос свему томе, Република Српска је остала досљедна стварном Дејтону - оном какав је потписан 1995. године, а не накнадно преправљеним верзијама. Од те досљедности, ма колико је поједини кругови оспоравали, зависи и стабилност БиХ и њен опстанак. Не зато што тако жели један политички актер, него зато што је то једини оквир који уважава политичку реалност и једнакост народа. А политичка реалност је неумољива: без сагласности Срба - нема одлуке у БиХ. То није пријетња, то је дејтонска чињеница. Данас, три деценије касније, јасно је да БиХ функционише само када се поштује изворни Дејтон. Када се институције граде на споразуму, а не на наметнутим рјешењима. Када се уважавају ентитети, а не покушавају заобићи. Када се одлуке доносе консензусом, а не прегласавањем. БиХ није земља која пада зато што је сложена, него зато што неки упорно покушавају да је направе немогућом. Стабилност БиХ никада није била производ централизације, како се често погрешно тврди, него равнотеже. Неједнакост у одлучивању није донијела ефикаснију државу, већ продубила неповјерење. Свако инсистирање на унитарним моделима у земљи састављеној од три народа и два ентитета осуђено је на неуспјех јер игнорише саму суштину њеног постојања. Дејтон је успјешан кад га поштују сви, а проблематичан само кад га неко покушава "поправити". Умјесто тога, трајну стабилност може донијети само повратак начелима и одредбама изворног Дејтонског споразума: равноправности, сагласности и јасног поштовања уставних надлежности. То подразумијева реалност да су ентитети, а посебно Република Српска, кључни стубови поретка, а не препрека напретку. У политичком смислу, то подразумијева и дијалог, али дијалог у којем се одлуке не доносе зато што то очекују амбасаде, него зато што су наша потреба. Јер држава која чека инструкције са стране није држава - то је административна зона. Република Српска је у посљедњих тридесет година показала да је политички зрела заједница која зна да чува мир и развија институције. Она није реметилачки фактор, већ гарант стабилности -управо зато што инсистира на ономе што је потписано, а не на ономе што је касније покушано да се наметне. Данас, када се поново отварају расправе о будућности БиХ, крајње је вријеме да се та чињеница уважава и у Сарајеву и у међународним круговима. Република Српска није проблем у БиХ - Република Српска је разлог што БиХ три деценије није имала нови рат. Дејтонски споразум је омогућио престанак рата и успоставио оквир за политички мир. Његова снага је у балансу, не у сили. У договору, не у притиску. У уважавању реалности, не у покушајима да се она замијени бирократским жељама опадајућих центара моћи. Мир се у БиХ не чува резолуцијама и притисцима, него поштовањем слова Устава БиХ који је успоставио уставни поредак да би се рат зауставио. Зато обиљежавање 30 година Дејтона није само сјећање на дан када је рат престао, него подсјећање да мир траје само онолико колико се поштује споразум који га је успоставио. Република Српска остаје посвећена том споразуму - јер од тога не зависи само њен положај, него и будућност БиХ као система који може опстати једино ако се темељи поштују, а не потиру. Дејтон је једини разлог што БиХ још постоји, а за Републику Српску он је много више од правног оквира - он је потврдио нашу Републику као мјесто мира и стабилности за српски народ, у коју смо уградили највредније што имамо у одбрамбено отаџбинском рату. За неке у БиХ, међутим, исти тај споразум представља "лудачку кошуљу", што само показује да их не води брига за БиХ него мржња према Републици Српској и српском народу. Управо због таквих порива, Република Српска увијек мора бити будна, постојана и спремна да обрани себе и своје мјесто у поретку који је Дејтон створио. Подметнути наративи да је европски пут БиХ и уједно и пут централизације БиХ је лажан и антидејтонски, он је уједно и атиевропски. Сад је то најбоње видљиво кад је ЕУ у озбиљној системској кризи, крхка као заједница, без лидерства, идеологије, угрожене будућности и преспективе, друштвено и социјално разорена због миграција, окренута милитаризацији и новим ратовима, чије су вриједности пропале, а економија се сурвала. ЕУ не нуди више ништа, осим нестабилности, несигурности и потпуне неизвјесности. Дозволити да нама узима суверинитет због неких далеких њихових циљева, може да буде само уточиште за наивне. Србија као земља потписница и гарант Дејтонског мировног споразума свих ових 30 година залагала се за његово досљедно спровођење. Сваки потез Србије био је усмјерен ка стабилизацији односа, изградњи пољуљаног повјерења међу државама и сарадњи у оквиру региона Западног Балкана. Европа је и према Србији показала лицемјерје искључујући је из Савјета за имплементацију мира (мада никоме није јасно чему ово нефомално тијелу уопште постоји). Руска Федерација истрајава на Дејтонском споразуму, због чега је и сама имала проблема са оним што се до сада звало колетктивни запад. У ставовима Руске Федерације се најбоље може спознати шта је изворно слово Дејтонског споразума. Руска федерација никада није радила за рачун једне стране на уштрб других у БиХ. Трампова Америка је Америка мира и сарадње, уважавања интереса других. Ставови предсједника Трампа да Америка неће градити туђе државе (ми читамо БиХ), да неће градити туђе нације (ми читамо да неће градити босанце као нацију), да Америка неће интервенисати у унутрашње ствари других земаља (ми читамо БиХ), представљају афирмацију истинских одредби Дејтонског споразума. Најновије одредбе предсједничке стратегије САД за националу безбједност све то потврђују, афирмишу права народа (ми читамо и српског), да одлучује о својим интересима равноправно са другима (ми видимо као свејтло на крају мрачног Клинтоновог, Обаминог, а поготово Бајденовог тунела).