ЖИВА КЊИЖЕВНА СЦЕНА У СРПСКОЈ

Чулић сматра да би држава требала да системски подржава превођење дјела домаћих писаца на друге језике, јер то није трошак већ улагање у културну видљивост, као и у језик и ауторе

Разговарао: Огњен БЕГОВИЋ ИСТОЧНО САРАЈЕВО 3. ЈАНУАРА /СРНА/ - Књижевник из Бањалуке Јово Чулић у интервјуу за Срну каже да се посљедњих неколико година показало да књижевна сцена у Републици Српској није затворена, јер романи и поезија аутора са овог простора све чешће улазе у уже изборе и освајају значајне регионалне и европске награде, како у литератури за одрасле тако и за дјецу. "То не значи да је та сцена идеална, али значи да је жива, конкурентна и способна да, упркос хроничним проблемима који је прате, изњедри дјела која са успјехом прелазе границе. Као што је нама драго када неко књижевно дјело са ових простора добије прилику да учествује на конкурсима изван Републике Српске, буде примијећено и награђено, тако смо дужни да учинимо све како би и наши конкурси и награде били отворенији, а не искључиво локалног карактера", наводи Чулић. Он истиче да су, стога, за цијело српско писано подручје проширени конкурси бањалучке подружнице Удружења књижевника Републике Српске, и то за награде "Ђуро Дамјановић" за најбољу књигу и "Станко Ракита" за најбољу књигу за дјецу. Према његовим ријечима, резултат је да на ове конкурсе сада пристиже по неколико десетина књига, чиме је остварен и квантитет и квалитет, а самим тим и већа видљивост и углед Републике Српске у књижевном свијету. КЊИЖЕВНИ КОНКУРСИ НУДЕ И КВАНТИТЕТ И КВАЛИТЕТ, АЛИ НЕ И ВАЛИДНЕ НАГРАДЕ "Ове године на оба конкурса стигло је толико добрих књига, и то од реномираних аутора, да је било право задовољство прочитати сва та имена. Ово је, међутим, тек први корак. Други би морао бити да награде буду боље вредноване, што би сигурно привукло још више квалитетних аутора и обезбиједило континуитет, али и да чланови жирија не раде волонтерски или за симболичне накнаде", сматра Чулић, који је и члан Удружења књижевника Републике Српске. То би, указује он, свему дало још већи степен неопходне озбиљности јер, иако Министарство просвјете и културе Републике Српске углавном подржава оба конкурса, та су средства недовољна, па се организатори често сналазе како знају и умију, тражећи донаторе и спонзоре. Чулић напомиње да у Републици Српској, осим Завода за уџбенике и наставна средства, институције која системски подржава издавање књига кроз конкурсе за "Сову" и "Совицу", у региону дјелује још само неколико озбиљних издавача, већином су то штампари који писцима као хонорар дијеле њихове сопствене књиге, које се онда већином поклањају. "Због тога, писцима постаје све теже да своје књиге приближе читаоцима. Поједине књижаре су раније узимале књиге на комисиону продају, али сам у недавним разговорима сазнао да им је та пракса у међувремену обустављена, односно да више не могу склапати уговоре са физичким лицима – писцима. Тиме је и та могућност продаје књига практично отпала", указује Чулић. Он наводи да је писац овдје истовремено и аутор, и дизајнер, и промотер, и дистрибутер, и аниматор публике. "Од њега се очекује да буде захвалан на сваком позиву, на свакој столици у сали, на сваком симболичном хонорару", додаје Чулић. ОДНОС КЊИЖАРА ПРЕМА ПИСЦИМА НИЈЕ ЗАДОВОЉАВАЈУЋИ Према његовим ријечима, неријетко се писци са ових простора окрећу издавачима у Србији, што због шире дистрибуције, али и веће европске видљивости. Он наводи да и њега и његове колеге највише боли однос друштва према писцима, а често и непоштовање и ароганција појединих књижара. "Култура се радо спомиње у говорима, али ријетко у буџетима. Књига се воли начелно, али се слабо купује. Код нас је и реклама за књигу ријетка појава, за разлику од Србије, гдје издавачи стоје главом и брадом иза својих писаца и њихових дјела, промовишући их на све доступне начине. Рекламе за књиге су изузетак, а не правило и најчешће се све своди на објаве на друштвеним мрежама у којима сами писци представљају оно што су објавили", наводи Чулић, добитник више престижних књижевних награда у Републици Српској и окружењу. Промоције нових књига, истиче он, по правилу, настају на личну иницијативу аутора, а брине и чињеница да осјетно недостаје и више критичких осврта на књиге. "Све је мање оних којима је књижевна критика занимање, који прате излазак нових наслова и о њима аргументовано пишу. Због тога смо често осуђени на препоруке пријатеља или сопствени инстинкт, на шарене корице и већ освојене награде као једине оријентире при избору књиге", примјећује Чулић. Он сматра да је институционална подршка писцима од великог значаја. НЕОПХОДНА ОЗБИЉНА КЊИЖЕВНА КРИТИКА И ПОЛИТИКА ПРЕВОЂЕЊА Према његовим ријечима, у посљедње вријеме појавили су се нови конкурси за књижевнике, али и за друге културне дјелатнике, које је покренуло Министарство просвјете и културе Републике Српске, што јесте охрабрујуће и заслужује сваку похвалу, али када је ријеч о превођењу књижевних дјела домаћих аутора, овдје готово да и не постоји та пракса. "Годинама сам безуспјешно покушавао да обезбиједим средства за штампање књиге изабраних пјесама за дјецу `Десет дечјих заповести`, коју сам првео на енглески језик. Та књига је требало да ме представи Шведском савјету за културу у вријеме када сам, у име БиХ, био номинован за Меморијалну награду `Астрид Линдгрен` 2013. и 2014. године. Иако су пјесме које су ушле у ту књигу у другим издањима добијале подршку Министарства просвјете и културе Републике Српске, сада није добила финансијску подршку. А ријеч је била о преводу за једну од најзначајнијих свјетских награда за књижевност за дјецу", напомиње Чулић. Чулић сматра да би држава требала да системски подржава превођење дјела домаћих писаца на друге језике, јер то није трошак већ улагање у културну видљивост, као и у језик и ауторе. КЊИЖЕВНИ СУСРЕТИ И ПРОМОЦИЈЕ КЊИГА НЕЗАМЈЕЊИВИ Према његовим ријечима, књижевни сусрети имају изузетан значај за писца, јер му дају адреналин и враћају стваралачку енергију. "Управо на тим сусретима, на лицу мјеста, може се провјерити како се оно што сте стварали прихвата код оних којима је и намијењено – у самом срцу читалишта", каже Чулић и додаје да је у протеклом периоду учествовао на књижевним сусретима и радионицама у Врању, Дрвару, Грахову, Источном Сарајеву и Бањалуци. Он каже да су сусрети са другим писцима вишеструко драгоцјени, јер, осим размјене књига, идеја и добрих вибрација, на таквим мјестима настају и анегдоте које се препричавају цијели живот, од којих памти посебно оне које је доживио са покојним Мињом Суботом. "Књижевни сусрети су незамјењиви - ту се најбоље види да жива ријеч, кад је искрена, проналази пут до сваке публике, без обзира на године и има снагу коју ниједна књига на полици не може сама да произведе", истиче Чулић. Јово Чулић, осим пјесама и прича за дјецу, објављује афоризме, те приче и пјесме за одрасле, а написао је и сценарио за краткометражни играни филм "Последња жеља" за Радио-телевизију Војводине. Према књизи "Јунак у трегерима" урађена је истоимена представа за дјецу која је на репертоару Дјечијег позоришта Републике Српске. Чулићеве пјесме су превођене на енглески, руски, словеначки, македонски, мађарски, њемачки, француски, италијански и бугарски језик. Заступљен је у читанкама, лектири, разним антологијама и енциклопедијама. Редован је учесник Међународног фестивала поезије за дјецу, који годинама организује "Продукција Први кадар" из Источног Сарајева.