ДА ЛИ ЈЕ БУМ ВЈЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ НОВИ ФИНАНСИЈСКИ БАЛОН?

БАЊАЛУКА, 29. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Вјештачка интелигенција данас заузима мјесто које су крајем деведесетих имали интернет стартапи, навео је стручњак за међународну и економску политику Немања Плотан.

Политички лидери, технолошки директори и инвеститори говоре о "револуцији", "новој индустријској ери" и "фундаменталној трансформацији економије", истакао је Плотан у ауторском тексту за Срну који преносимо у цјелости: Међутим, историја нас учи да управо у тренуцима највећег оптимизма треба поставити најнеугодније питање: да ли посматрамо стварну технолошку трансФормацију – или још један Финансијски балон? Економиста Џаред Бернстајн, бивши предсједник Савјета економских савјетника Бијеле куће, тврди да постоје озбиљни разлози да се тренутни финансијски скок вјештачке интелигенције посматра управо кроз призму балона. Не нужно балона који ће сутра пући, али балона чије су основне карактеристике већ јасно видљиве. Финансијски балон настаје у тренутку када ниво инвестиција у неку класу имовине постане толико висок да инвеститори престају да вјерују да ће у разумном временском року остварити економски поврат који оправдава уложени капитал. Када се то повјерење изгуби, повлачење капитала доводи до наглог пада процјене вриједности, банкрота, губитка радних мијеста, а понекад и до саме рецесије. У 21. вијеку смо већ прошли кроз два таква процеса: "dot-com" крах 2001. године и кроз глобалну финансијску кризу 2008. године. Да бисмо схватили да ли се пред нашим очима формира и трећи финансијски балон, вриједи обратити пажњу на тренутну процјену вриједности седам највећих технолошких компанија по тржнишној вриједности на свијету. Alphabet, Amazon, Apple, Meta, Microsoft, Nvidia i Tesla данас имају заједничку тржишну вриједност већу од 20 билиона долара, што је износ који превазилази годишњи БДП готово свих економија свијета, осим САД и Кине. Међутим, њихова величина није реални индикатор да ли се ради о финансијом балону, па се зато посматра однос цијене и зараде. Код ових предузећа, нарочито у сегменту вјештачке интелигенције, тај однос је изузетно висок и све теже се може оправдати реалним приходима. Другим ријечима, њихова цијена на берзи је заснована на очекивањима, а не на стварном новцу који тренутно остварују, а разлика између те двије цифре је енормна. Инвеститори, суштински, не плаћају оно што вјештачка интелигенција данас доноси - већ оно што се надају да ће доносити у некој неодређеној будућности. Према доступним процјенама, Microsoft, Amazon, Google и Meta ће у 2025. години уложити између 70 и 100 милијарди долара годишње у вјештачку интелигенцију кроз капиталне издатке и истраживање и развој. Са друге стране, приходи од вјештачке интелигенције остају скромни. Microsoft је лидер са око 15 милијарди долара годишњег прихода, док Мета остварује свега око 300 милиона. OpenAI, један од симбола револуције вјештачке интелигенције, планира инвестиције које се приближавају билиону долара, док јој приходи износе тек 13–15 милијарди. Додатни разлог за забринутост представља појава тзв. кружних инвестиција. Nvidia, произвођач кључних чипова за вјештачку интелигенцију, инвестира у OpenAI, док ОпенАИ значајан део тог новца користи за куповину Nvidia хардвера. На папиру, сви биланси изгледају боље, док у реалности, капитал не долази "споља", већ се врти унутар истог екосистема. Овакви модели могу краткорочно подизати вриједности и стварати утисак експлозивног раста, али дугорочно не ријешавају суштински проблем – недостатак одрживог и масовног извора прихода. Главни проблем са којима се ова предузећа суочавају јесте ограничена монетизација. Око 80 одсто корисника користи вјештачку интелигенцију повремено, без значајног Финансијског доприноса. Кључни услов да се балон избјегне јесте прелазак са потрошачког на корпоративни модел. Tренутно, свега око 10 одсто компанија озбиљно интегрише вјештачку интелигенцију у пословне процесе, што представља велики проблем, јер без тог скока, очекивани поврат капитала остаје неизвјестан. Ипак бум вјештачке интелигенције није идентичан "dot-com" балону, који је крајем деведесетих година настао на таласу спекулативних улагања у интернет стартапе са слабим или непостојећим пословним моделима, а кулминирао крахом берзи 2000–2001. године. За разлику од краја деведесетих, данашњи технолошки гиганти имају реалне и профитабилне основне бизнисе, који не зависе искључиво од вјештачке интелигенције за опстанак. Међутим, управо ту лежи суптилна разлика, јер ако вјештачка интелигенција не испуни очекивања, балон може пући без банкрота, али не и без губитника. Ово би имало и озбиљне геополитичке посљедице, будући да се Сједињене Америчке Државе и Кина тренутно налазе у трци за доминацију у области вјештачке интелигенције. Савремено геополитичко натјецање одвија се на више различитих димензија, међу којима вјештачка интелигенција заузима све значајније место. Због тога ће свака држава која у овој трци оствари предност бити у бољој позицији да пројектује своју доминацију и у другим сФерама, укључујући економску, политичку и војну. Евентуално пуцање балона вјештачке интелигенције не би имало искључиво тржишне посљедице, већ би могло преобликовати и саму структуру ове стратешке трке. За разлику од Сједињених Држава, гдје развој вјештачке интелигенције у великој мјери зависи од Финансијских тржишта, високих процјена вриједности и стрпљења приватних инвеститора, кинески приступ је знатно више државоцентричан и мање изложен краткорочним тржишним шоковима. У случају оштре корекције или губитка инвестиционог ентузијазма на Западу, Кина би се могла наћи у релативно повољнијој позицији, јер њен сектор вјештачке интелигенције почива на дугорочном стратешком планирању, државној подршци и интеграцији технологије у индустријске и безбједносне структуре. Пуцање балона би несразмјерно погодило америчке технолошке гиганте, чије су валуације и инвестициони капацитети директно везани за повјерење тржишта. Слабљење тих компанија не би значило само губитке за инвеститоре, већ и ерозију једног од кључних стубова америчке економске и технолошке моћи. Ако би дошло до економске корекције, највеће номиналне губитке би претрпјели најбогатији инвеститори, који држе око 90 одсто тржишне капитализације. Међутим, историјски гледано, највеће друштвене посљедице увијек сносе они са најмањим економским амортизерима: радници, нижа и средња класа, кроз раст незапослености и успоравање привреде. У овом случају, Кина би остварила озбиљну компаративну предност и тако додатно угрозила глобално повјерење у амерички Финансијски систем.