СТАРА ХОЧА: ПРВА ТУРСКА МАХАЛА ПОДИГНУТА НА ЦРКВЕНОЈ ЗЕМЉИ, ДАНАС ТРГУ КРАЉА ПЕТРА

ФОЧА, 2. ЈАНУАРА /СРНА/ - У средњовјековној Хочи, прије пада под Турке, о чему поуздано говоре историјски извори, постојале су двије цркве - једна на десној, а друга на лијевој обали Ћехотине на простору данашње Пријеке чаршије.

Фочански средњовјековни храмови нису преживјели османску власт. Дуго времена није било изворне потврде о њиховом постојању и једини чувар од заборава било је народно предање о два храма, да би се откривањем раних османских пописа дошло и до историјске потврде. То су попис хаса земаља у Фочи и поименични попис Херцеговачког санџака из 1475-1477, те опширни попис Херцеговине из 1585, који несумњиво свједоче о постојању хришћанских храмова у овом насељу. МАНАСТИР НА КАУРСКОМ ПОЉУ Црква на десној обали Ћехотине била је манастирска и уз њу се налазио двор митрополита херцеговачког, чије је главно сједиште у то вријеме било у манастиру Милешево, гдје су почивале мошти Светог Саве Српског. У турском катастру фочанског хаса /објављеном у вријеме пописа 1475-1477/, који обухвата дио данашњег градског подручја, на десној обали Ћехотине наводе се црква, виногради, ступ митроплитов, двориште митрополитово са више цркве и калуђера. Међу ранијим власницима земље на пописаном подручју /Асен, Бато, Биоко, Брајак, Вучић, Радич, Злоћуд, Радоје, Петоје, Прибисав.../, фочански катастар помиње и митрополита /милешевског/. Из историјских извора, у вријеме пада под Турске познат је митрополит милешевски Давид, близак сарадник херцега Стефана Вукчића Косаче, писац његовог тестамента, а био је поклисар, односно заступник - изасланик и његовог сина херцега Влатка. Простор на десној обали Ћехотине гдје се налазио манастир и православно гробље Турци су касније прозвали Каурско поље /каурин на турском невјерник/, а у близини су 1550. године подигли једну од најљепших џамија на овим просторима - Алаџа џамију. Проналаском пописа из 1585. године, у којем се у Фочи помиње Црква Свете Госпоје, односно Богородице, како наводи историчар Бојан Крунић, дошло се до нових података. Упоређујући их са другим историјским изворима, Крунић изводи закључак да је Црква Свете Госпоје уствари манастир на Каурском пољу, на десној обали Ћехотине, који се помиње у катастру фочанског хаса стотињак година раније. У попису који је превео и 2014. године објавио Ахмед Аличић, у дијелу насловљеном "Виногради муслимана Фоче", наводе се и запуштени виногради Цркве Свете Госпе или Госпоје. Тачније, у попису се помињу "пет винограда, једна њива и једна мезра /напуштено насеље/ у близини споменуте цркве, која је сада сијалиште". Крунић напомиње да је детаљна анализа података из Опширног пописа Херцеговине из 1585. године показала да се помен Цркве Свете Госпе заправо односи на храм на десној обали Ћехотине, а не на цркву на простору чаршије, како сматрају неки историчари. "Подаци несумњиво показују да се локација Цркве Свете Госпе поклапа са локацијом која нам је позната из нешто ранијег пописа, из првих година османске управе Фочом, када се помиње манастир на десној обали Ћехотине. Детаљном анализом тих парцела можемо са великом сигурношћу да тврдимо да је то простор гдје се данас налази Средњошколски центар и Аутобуска станица, као и паркинг простор испод пута. Подаци из пописа, такође, указују да је у најмању руку нешто прије те 1585. године живот на овом манастирском метоху био замро и да је црква, као и сам комплекс, био напуштен", каже Крунић. Он истиче да питање конфесионалне припаданости овог храма није било предмет опречних мишљења у историографији. "Помен митрополитових посједа и калуђера недвосмислено указује да се радило о православној богомољи и вјероватно метоху Милешевске митрополије", закључује Крунић. На мјесту Каурског поља, односно манастира и старог православног гробља, данас се налазе Средњошколски центар, Градска дворана и Аутобуска станица, а претходно је ту била аустроуграска касарна. Приликом копања темеља за касарну 1886. године, откривено је гробље и ископана су два камена сандука, од којих је један однесен у Земаљски музеј у Сарајеву, а други се данас налази испред Музеја "Стара Херцеговина" у Фочи. Средњовјековни надгробни споменици /такозвани стећци/ ископани су и приликом градње дворане 2005. године и пренесени су код Храма Светог Саве. У наставку некадашњег Каурског поља, на мјесту гдје је током Османске царевине било Велико турско гробље уз Алаџу џамију, данас се налази Алаџански парк, највећа и најљепша зелена површина у Фочи. Крунић подсјећа и на народно предање, према којем је већи дио Хоче био манастирска земља, која је припадала великом манастиру са осам звона у оближњој Ђурђевици, утврђеном граду Косача на лијевој обали Дрине, у близини фочанског села Пријеђел. Археолошким истраживањима 1973. године у Ђурђевици су пронађени остаци мањег православног храма, највјероватније посвећеног Светом Ђорђу, заштитнику Косача, по којем је тај град и носио име. ЦРКВА НА ЗАПОЉКУ Друга фочанска средњовјековна црква налазила се у самом тадашњем насељу. Народно предање, као и више историчара, тврде да су ту цркву Турци 1500. године преправили у Цареву џамију, на узвишењу изнад пазаришта. Међу њима је и Алија Бејтић, који је 1953. године обавио истраживање џамије и закључио да је без сумње то некада била црква. Бојан Крунић у раду "Православни храмови средњовјековне Фоче", објављеном у зборнику "Осам вијекова Митрополије дабробосанске", детаљно је анализирао постојање ове цркве, која се у изворима наводи као црква Џибулка или Жабуљка, односно црква на Запољку. За разлику од народног предања и више историчара, који сматрају да се ова црква налазила на мјесту данашње Цареве џамије изнад пазаришта, Крунић претпоставља, на основу више историјских извора, укључујући и нова сазнања из пописа 1585. године, да се налазила нешто ниже, на простору испод пазаришта, односно испод некадашњег главног караванског друма. Археолошка истраживања тог локалитета за вријеме обнове Цареве џамије 2012. и 2013. године непобитно су потврдили да је та богомоља изграђена на темељима неког сакралног објекта, с обзиром на то да су пронађена гробна мјеста која припадају средњовјековном периоду. "Такође, први османски извори непобитно показују да је то земљиште припадало цркви на Запољку и несумњиво да је Царева џамија изграђена на црквеном земљишту на темељима неког објекта који је имао сакрални карактер. Да ли је то била црква на Запољку или неки сакрални објекат у оквиру те цркве нажалост не можемо у изворима утврдити и то питање остаје отворено", указује Крунић. ПРВА ТУРСКА МАХАЛА ПОДИГНУТА НА ЦРКВЕНОЈ ЗЕМЉИ Османлије су прву џамију у Фочи, односно тадашњој Хочи, изградили три деценије прије Цареве џамије, тачније почетком седамдесетих година 15. вијека. Крунић истиче да су први муслимански објекти у Фочи грађени на земљишту које је припадало цркви на Запољку, а које су, како помиње турски попис, претходно уживали кнез Хоче Михоч и његов брат Радоје. Босански санџакбег и оснивач Сарајева Иса-бег изузео је црквено земљиште на Запољку у самој Фочи, како стоји у попису, те га дао муслиманима за изградњу кућа, док је земљиште звано Међуријечје, које се веже за цркву, одредио за обраду. "Прве муслиманске куће грађене су на простору данашње Робне куће и Градског трга, тај дио још није био урбанизован. Само средњовјековно насеље било је у пристранку тадашњег брда Околишта, данашње Забране", каже Крунић. Прва муслиманска махала у Фочи, Хамза-бегова, образована је на подручју Ортакола, у југоисточном дијелу Међуријечја, који се надовезује на црквено земљиште на Запољку, а то би данас одговарало ужем центру града. У првој деценији османске владавине, тачније између 1470. и 1474. године, Хамза-бег је на одузетој црквеној земљи, на простору данашњег главног градског трга, подигао месџид /у преводу мјесто за сеџду, односно за клањање, молитву- мања џамија/, око којег је формирана прва муслиманска махала. Хамза-бегов месџид је, како пише Алија Бејтић постојао све до 1943. године. "Како још године 1477. бијаху свега три мјештанина муслимана у Фочи, то је та џамија направљена само за потребе војске која је ту логоровала и сигурно њени градитељи нису ни претендовали за неку монументалност. Та је џамија потпуно пропала од бомбардирања 1943. године и њених првих димензија више не знамо, али се по контурама земље која прекрива темеље јасно види да је то била омања грађевина, а иначе се зна да је припадала типу џамија са дрвеном мунаром", пише Бејтић. На старим разгледницама Фоче из времена Аустроугарске и Краљевине Југославије види се да се ова џамија налазила на простору данашњег Трга краља Петра. Фарук Муфтић у књизи "Заборављена Фоча" наводи да је "сада на том мјесту трг испред градске кафане", те да је месџид 1470/1471. године саградио први херцеговачки санџакбег Хамза-бег у централној фочанској махали Ортаколо. "У почетку је служила за потребе емисара и османлијских војника који су логоровали у Фочи, јер домаћег становништва муслимана у то доба није било. Када је отворена, у њој су клањала само три муслимана", пише Муфтић. КОНФЕСИОНАЛНА ПРИПАДАНОСТ ЦРКВИ У ХОЧИ За разлику од Цркве Свете Госпоје, односно Богородичине цркве, на Каурском пољу, на десној обали Ћехотине, за коју се поуздано зна да је била православна и да је припадала Милешевској митрополији, о конфесионалној припадности цркве "у самој Фочи", односно на Запољку у историографији су, наводи Бојан Крунић, присутна два мишљења - једно да се ради о католичком храму, а друго да је то православни. Крунић сматра да су аргументи којима се покушава доказати да се ради о католичком храму засновани на претпоставакама и аналогијама без икаквог упоришта у изворима. Он истиче да се међу уписаним становницима Фоче у поименичном турском попису из 1475-1477. године, у којем се помиње црква на Запољку, изричито наводи поп Добрашин и још пет његових синова - Радиља, Вукашин, Вукић, Радоје и Радич. "Података у том попису о католичком клиру нема. Присуство православног свештенства у самом насељу указује да би храм могао да припада православној конфесији", сматра Крунић. Крунић закључује да питање конфесионалне припадности средњовјековне цркве на Запољку остаје неријешено, с обзиром на то да не постоје изворне подлоге различитих теорија, тако да ће у историографији и даље бити предмет различитих тумачења. Историчар Богумил Храбак трвди да је црква у самом насељу Хоча била православна, с тим што сматра да се налазила на мјесту Цареве џамије. Храбак је мишљења да је Хоча у ранијој прошлости, у вријеме немањићке Рашке, којој је припадала све до 1373. године, била црквено средиште, истичући да се на мјесту Цареве џамије налазила православна саборна црква, која "мора да је била старија од сакралних објеката у Старој Рашкој". ЦРКВЕ КОСАЧА - ОД ШЋЕПАН ПОЉА ДО СОПОТНИЦЕ Подручје горње Дрине, од Шћепан Поља до Горажда, постојбина је породице Косача. Истакнути чланови ове породице - велике војводе Влатко Вуковић и Сандаљ Хранић, те херцег Стефан Вукчић управљали су широм облашћу у оквиру бановине, касније краљевине Босне. Њихова област је представљала својеврсну "државу у држави". Осим двије цркве у самој Хочи, у њеном ближем окружењу у средњем вијеку било је више православних храмова, о чему осим народних предања свједоче и остаци црквених грађевина. Цркву је имало готово свако од бројних херцегових утврђења у горњем Подрињу, а исто тако своје храмове имала су бројна налазишта стећака, односно средњовјековна гробља. У пријестоници Војводине од Светог Саве - Соко граду на Шћепан Пољу, биле су три цркве. На самим саставцима Пиве и Таре, мјесту гдје почиње Дрина, уздизала се величанствена Црква Светог архиђакона Стефана - Шћепаница, по којој је Шћепан Поље добило име. Црква је задужбина и гробни храм великог војводе босанског Сандаља Хранића Косаче, синовца и насљедника јунака Косовског боја Влатка Вуковића Косаче, а претходника и стрица херцега Стефана Вукчића Косаче. Раскошно црквено здање, по узору на рашку градитељску школу, подно пријестоног Соко града, изграђено је почетком 15. вијека. Након пада под Турке и рушења цркве, остаци Шћепанице вијековима су били затрпани. Откопавање и конзервацију зидова обавила је 1972. године група археолога, коју је предводио академик Војислав Ђурић и већ деценијама остаци цркве чекају на обнову. Историчар умјетности Здравко Кајмаковић пише да "монументалнија црква од оне на Шћепан Пољу још није откривена у Босни", мислећи на средњовјековно црквено градитељство. Нешто више, у подграђу Соко града, херцег Стефан подигао је своју гробну цркву, у коју силом прилика - због најезде Турака, није могао бити сахрањен. Црква је вијековима била опустјела, али су урушени зидови и купола чудом опстали. Према народном предању, Турци су скинули оловни покривач са куполе цркве на Заграђу и сплавовима га допремили до Фоче, да би њиме покрили Алаџа џамију. Херцегов гробни храм је обновљен почетком овог вијека и данас је то Манастир Заграђе, односно Црква Светог Јована Претече. Осим ове двије цркве, унутар зидина Соко града налазила још једна дворска црква. Који километар низводно од Соко града, на ушћу Сутјеске у Дрину, град Косман красила је, према народном предању, Црква Светог врача Козме. Недалеко одатле у граду Ђурђевици, у близини села Пријеђел, између Тјентишта и Фоче, била је Црква Светог Ђорђа, чији су темељи пронађени археолошким ископавањем терена, а о чему детаљно пише Здравко Кајмаковић у дјелу "Дрина у доба Косача". "ДВОЈНА" ЦРКВА У ПРИЈЕЂЕЛУ И МАНАСТИР У УСТИКОЛИНИ На том подручју, на локалитету Црквина код села Пријеђел, пронађени су и остаци двије цркве - изграђене једна уз другу. Кајмаковић пише да је то "изванредно значајна грађевина из ранохришћанске епохе", те да би даља археолошка истраживања требало да дају детаљанија објашњења. Могуће да се на ову "двоструку цркву", односи народно предање о великом манастиру са осам звона, које помиње Бојан Крунић. Мању цркву, према историјским изворима, имао је и херцегов град Вратар у кањону Сутјеске, и то с друге стране кањона. Десетак километара од Фоче, низоводно Дрином, православну цркву имала је Устиколина, у саставу области Павловића. Темељи старе цркве видљиви су и данас у православном гробљу у непосредној близини данашње Цркве Свете Тројице у Устиколини, која је подигнута између два свјетска рата. Стара црква у Устиколини помиње се и у турском попису из 1585. године. У опису чифлука Илијасовог у касаби Устиколина, биљежи се да у његов састав између осталог улази и мезра /напуштено насеље/ Свиница "која се простире од ријеке Дрине до цркве Устиколина". То значи да је ова црква још постојала крајем 16. вијека, али да су куће у њеном окружењу напуштене, слично као и манастир у Хочи. У истом чифлуку су и "земље Мехмеда, сина Вукова, које су остале пусте", наводи се у попису који је превео и објавио Ахмед Аличић. Локалитет цркве у Устиколини познат је под називом Ћелије, а брдо изнад Колудрица, па познати историчар Влајко Палавестра указује да су ти топоними у складу са народним предањем да се ту некада налазио манастир. ХЕРЦЕГОВА СОПОТНИЦА И САМОБОР Идући даље низводно Дрином стиже се до Цркве Светог Ђорђа у Доњој Сопотници код Горажда, задужбине херцега Стефана, о чему свједочи херцегов натпис изнад улазних врата. Ова црква је некада била манастирска, о чему постоје поуздани историјски извори, а то су потврдила и археолошка ископавања темеља манастирских конака. Херцегова црква у Сопотници, значајна и по томе што је у њој почетком 16. вијека радила једна од најстаријих српских штампарија, прва на подручју данашње БиХ, а преживјела је и турско ропство. Недалеко од Сопотнице је некада моћни херцегов утврђени град Самобор, који је такође имао мању цркву, како наводи Здравко Кајмаковић, касније преправљену у џамију. У селу Црквина код Горажда, уз данашњу магистрални пут Горажде-Фоча, археолошким откопавањем пронађени су темељи цркве, која је како су показали резултати Кајмаковићевог истраживања, имала куполу и била осликана фрескама, чији су дијелови пронађени. ЦРКВЕ НА ПЛАТОУ КАЊОНА ТАРЕ На више мјеста на подручју општине Фоча срећу се топоними "црквина", "црквиште", "крстина" који указују на постојање цркви. Ови топоними посебно су присутни на Заврши, односно на подручју Заваита и Челебића, на платоу кањона ријеке Таре. Како пише Мишо Тодовић, позивајући се на археолошка истраживања, у више села и заселака који припадају Тетимској парохији на Заврши пронађени су остаци хришћанских храмова. Тако историчар Влајко Палавестра пише да је у атару села Борје, у мјесту Улице, на локалитету Црквина пронашао темеље цркве. Народна традиција тврди, како наводи Палавестра, да је око ове цркве некада била варош и да се још уз велике празнике чује како под земљом звоне звона са ове цркве. Он помиње и народно предање о цркви у близини Заваита, на локалитету Црквина, гдје је истраживања вршио црквењак из Фоче Никола Попадић.