ЛАЗИЋ: БОЖИЋ ЈЕ МИРЕЊЕ БОГА И ЧОВЈЕКА

БЕОГРАД, 7. ЈАНУАРА /СРНА/ - Божић је породични празник дубоко уткан у српску традицију, али истовремено представља и богослужбену тајну и врхунац људског живота и мирење Бога и човјека, изјавио је Срни теолог Небојша Лазић.

Лазић каже да су у свим српским крајевима божићни обичаји мање или више слични. "Божић чини породични простор са обичајима који почињу још од Туциндана, који опет има више обичајну праксу него црквенобогослужбену", рекао је Лазић. Он је подсјетио да Бадњи дан, са уношењем бадњака, припремом сувих шљива или смокава, у зависности од обичаја, представља припрему за Божић, који отјелотворује аутентичност српског народа у богослужбеној пракси. "Кроз чување тих обичаја, положајнике и све оно носталгично чега се сви сјећају, посебно старији из свог дјетињства, све се то везује за Божић", навео је Лазић. Он је указао да постоје различити обичаји, посебно у вези са чесницом, која је у српском народу слана, осим у Војводини, гдје је слатка пита. Према Лазићевим ријечима, за то постоји историјски разлог, јер је за вријеме владавине Марије Терезије уведен порез на обичаје и црквену праксу, па је чак и чесница била опорезована, а да не би плаћали тај порез и наставили да поштују своје обичаје, Срби су је правили као колач, што и данас чине у тим крајевима. "Божић представља потребу нашег народа за породицом и породичним празником, да се вратимо у некад славнија историјска времена када смо се окупљали око огњишта, када смо се окупљали једни око других и благодарили Богу за све добро што ће долазити током наредне године. Божић представља и богослужбену тајну, врхунац људског живота", навео је Лазић. Он је напоменуо да пост представља припрему и мирење са собом и са другима, а Божић долазак Сина Божијег на земљу и мирење Бога и човјека, односно врхунац људске цивилизације, јер се вријеме дијели на оно прије и послије Христовог рођења. Лазић је указао да је суштина сваког празника литургијска прослава у храму. "Не би било добро да превише робујемо обичајима, јер некада чак због тих обичаја и Христа ставимо у други план, што је погрешно. Јер, не постоје обичаји због Христа и због људи, него су људи установили обичаје да би прославили Бога онако како знају и умију", рекао је Лазић. На питање да ли се разликују божићни обичаји Срба у Србији од оних у Републици Српској и БиХ, Лазић је навео да их је 80 одсто исто. "Мале разлике су једино у Херцеговини, гдје је обичај да се на божићној трпези, осим чеснице, и онога што се спремило за Туциндан - јагње, овца или прасе, представи нешто што је слатко, љуто и слано, што би требало да има неку дубљу симболику живота. Једина већа разлика односи се на слатку чесницу у Војводини", истакао је Лазић. Према његовим ријечима, од свих српских обичаја најсличнији су божићни у свим областима гдје живе Срби. Лазић је навео да се разлике огледају, на примјер, у уношењу бадњака, који се негдје уноси на Бадње јутро, негдје на Бадње вече, а негдје, попут источне Србије, на Божић ујутро или у појединим крајевима, око Лапова, око божићног ручка. "Али, у суштини, сви ти обичаји су мање или више слични", додао је он. Када је ријеч о сарајевском крају и обичају да се прије сједања за трпезу отопи мед, па се прво чесница умочи у мед и тек онда једе, Лазић је истакао да ти обичаји вуку поријекло из дијела Херцеговине. "У Сарајевско-романијској регији, Калиновику, Фочу и околним мјестима, нису задржани елементи тог слатког, љутог и сланог, већ је превладало само слатко, најчешће у облику меда. Негдје се обичаји у потпуности задржавају, а негдје су, због миграција становништва, задржали само један облик", указао је Лазић. Он је навео да је у појединим крајевима, као на зеничко-добојском подручју, задржан обичај да се прије божићне трпезе поједе јабука, и то кисела, јер киселост симболизује здравље, а ако је јабука румена, онда и руменило и живот. "Тако су наши стари имали ту симболику у храни која се везивала за живот човјека", истакао је Лазић. Што се тиче молитава за Божић, Лазић је рекао да су постојале пригодне молитве, па се тако у Црној Гори пјевају божићни тропари. "Код нас је био обичај да се прочитају молитве које зна домаћин, као Оченаш", навео је Лазић.