ЈОВАН ДУЧИЋ - ЛИРИЧАР, ДИПЛОМАТА, АКАДЕМИК

БИЈЕЉИНА, 16. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Српски пјесник и дипломата Јован Дучић /1874-1943/, члан Српске краљевске академије чије је стваралаштво дало печат српској поезији, рођен је 17. фебруара 1874. године у Требињу.

Дучић је завршио учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама на подручју данашње БиХ, послије чега је студирао право у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао. Он је од 1912. до 1941. године био дипломата Краљевине Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно са писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, Дучић је у Мостару покренуо књижевни лист "Зора". Већ првом пјесничком збирком "Пјесме", издатом 1901. године у Мостару, Јован Дучић се представио као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти. Он је у Другом свјетском рату међу првима јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/ и на геноцид над Србима. Пошто је Шпанија признала усташку НДХ, прекинувши дипломатске односе са Југославијом, у јуну 1941. године Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон, одакле је у августу исте године отишао у америчку савезну државу Индијану, у град Гери, код рођака Михајла. Од тада до своје смрти он је водио организацију у Илиноису чији је оснивач научник Михајло Пупин, а која је представљала српску дијаспору у Америци. Осим пјесама, од којих су неке непролазне вриједности, Дучић је писао прозу, путописе, есеје и студије. Јован Дучић умро је 1943. године у САД. Његове кости почивале су у Индијани до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.