СПАСОЈЕВИЋ: СПАЉИВАЊЕМ ЦРКВЕ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ, АЛБАНЦИ СУ ХТЈЕЛИ ДА СРУШЕ СТУБ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВЉА

БЕОГРАД, 15. МАРТА /СРНА/ - Спаљивањем древне српске православне Цркве Богородице Љевишке у Призрену, 17. и 18. марта 2004. године током мартовског погрома, Албанци су хтјели да сруше стуб српског православља и опстанка Срба на Косову и Метохији, изјавио је Срни кустос Цркве Богородице Љевишке Никола Спасојевић.

"Ту је постојала намера да се сруши нешто што је доказ да је та земља наша, да је српска. Јер све те наше светиње и манастири из 13, 14. века, средњег века, сведоче о томе да су ту живели Срби вековима, хиљаду година и више, а да су они /Албанци/ ту дошли", каже Спасојевић. Како наводи, Албанци немају ниједан споменик културе на простору Косова и Метохије, и хтјели су да избришу траг Срба да би могли сутра да кажу да је то њихова земља. Већ током рата 1999. године било је много напада и покушаја да се Црква Богородице Љевишке оштети на разне начине, да би је, наводи Спасојевић, у мартовском погрому 2004. године албански екстремисти "у потпуности спалили" тако што су унијели у цркву аутомобилске гуме, полили их бензином и запалили. Црни дим уништио је фреске прекривши их слојем гарежи. Намјера да затру српске трагове ипак није успјела, јер је 2006. године црква уврштена на Унескову листу свјетске баштине и Унеско је предузео рестаурацију фрескописа, тако да је, истиче Спасојевић, више од половине фрескописа цркве успјешно очишћено, рестаурирано и фреске су поново добиле пређашњу љепоту и сјај. Иако се на наставак рестаурације фрескописа под покровитељством Унеска чека већ више од 15 година, Спасојевић је увјерен да ће тај посао бити завршен. "Бог штити наше светиње и нас и молимо се за то, па на неки начин видимо како и та црква васкрсава и оживљава након свега што су покушали да је униште. Али Бог је ту и његова је задња", поручује Спасојевић. ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ ОД ИЗУЗЕТНЕ ВАЖНОСТИ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ, КУЛТУРУ И НАРОД Важност Богородице Љевишке за српску историју, културу и народ, истиче Спасојевић, изузетна је, јер је ријеч о српској цркви која је вијековима и можда најдуже у својој историји била сједиште епархије. Спасојевић наводи да је, када је српски краљ Милутин обновио ову цркву, она наставила да буде сједиште призренске Епархије, а то је била чак и када је средином 15. вијека цијела српска држава пала под власт Османлија, па и када је укинута Пећка патријаршија, а све српске епархије сведене под јурисдикцију Охридске архиепископије. "И тада је Црква Богородице Љевишке наставила да буде седиште епископа - и када су се мењали епископи, када су постављани Грци за епископе, и након што су Турци освојили Призрен и порушили неке друге цркве у Призрену, као што је задужбина цара Душана – Манастир Светих архангела, чији су камен искористили за изградњу Синан-пашине џамије", каже Спасојевић. Данашњи изглед ове велељепне цркве као "петокуполног крстообразног храма" потиче из времена када ју је обновио краљ Милутин и сматра се његовом првом задужбином. Спасојевић наводи да се прије Милутинове изградње ту налазила црква из 13. вијека, саграђена за вријеме Стефана Првовенчаног, а која је такође имала статус сједишта призренске Епархије. ФРЕСКЕ У ЦРКВИ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ СУ РЕМЕК-ДЈЕЛА ВИЗАНТИЈСКЕ УМЈЕТНОСТИ У 18. вијеку, након велике сеобе Срба, Турци су, наводи Спасојевић, одлучили да Цркву Богородице Љевишке претворе у џамију "као симбол победе не само Турака над Србима него чак и ислама над православљем, како су они веровали". Он истиче да су Турци нанијели огромну штету, јер су техником пиковања излупали фреске да би се "примио" слој креча и малтера и, иако је приликом обнове, тек 1951. године, пажљиво уклањан слој креча и малтера, више од половине фрескописа неповратно је изгубљено. Спасојевић наводи да су фреске насликали Михаило и Евтихије Астрапа, чувени сликари који су осликали и манастир Грачаницу, а њихове фреске су ремек-дјела византијске умјетности и међу најљепшим икада насликаним. "Као промислом Божјим, све фреске које су уско везане за храм и значајне за Српску православну цркву, сачуване су, а више од пола фресака које су изгубљене, јер су их Турци уништили, јесу фреске које нису толико важне за ту светињу", каже Спасојевић. Сачуване су, наводи Спасојевић, ктиторска фреска краља Милутина, фреске Немањића у унутрашњој припрати и скоро све фреске Христа и Богородице, као и славска фреска Успења Богородице, јер црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. "Ту је и позната фреска Светог Симеона Мироточивог са раширеним рукама, а са обе његове стране су његови синови – Свети Сава и Стефан Првовенчани. Поред Стефана Првовенчаног је Милутинов син Стефан Дечански, насликан као млади принц", каже Спасојевић. Прекопута, на источном зиду је фреска краља Милутина, и то је, како истиче Спасојевић, чувена фреска која се налази и у школским уџбеницима. На тој фресци краљ Милутин је представљен као цар, са црвеном позадином и у тексту поред фреске исписаном на старословенском језику он истиче како је царски зет, зет цара Андроника Другог Палеолога, јер се оженио његовом ћерком Симонидом. Спасојевић наглашава да је сачувана и најчувенија фреска Богородице Љевишке – то јест Богородице Милостиве са Христом Хранитељем, "који нас из те чувене котарице, из руке Мајке Божје храни хлебом живота", а која је вијековима била зазидана иза једног стуба и поново откривена у савршеном стању, тек приликом обнове 1951. године. ЦРКВА ИМА СВЕ ВИШЕ ПОСЈЕТИЛАЦА ИЗ СРБИЈЕ И СВИЈЕТА Спасојевић истиче да је Црква Богородице Љевишке сада свакодневно отворена за посјетиоце и да долази све више људи из Србије и свијета. "И све чешће се служи литургија. То је једно свето место, црква која је за то и намењена, а света литургија је духовни догађај спуштања неба на земљу, где нам се Христос даје у виду светог причешћа", каже Спасојевић. Како напомиње, литургија се сада служи већ десетак, 15 пута годишње - на сваки Богородичин празник и кад има повода, а труде се да то што чешће буде. То је, истиче Спасојевић, много чешће него раније, када је литургија служена можда само једном годишње.