У УТОРАК СЕ НАВРШАВАЈУ 22 ГОДИНЕ ОД МАРТОВСКОГ ПОГРОМА СРБА НА КОСМЕТУ

БЕОГРАД, 15. МАРТА /СРНА/ - Мартовски погром на Косову и Метохији, један од најтрагичнијих догађаја у новијој српској историји, почео је 17. марта 2004. године, када су Албанци протјерали 4.000 Срба, етнички очистили шест градова и девет села и уништили или оскрнавили 35 православних цркава и манастира, као и више од 800 српских кућа.

Био је то други велики погром Албанца над Србима послије НАТО агресије, када је јуна 1999. године, у присуству међународних војних снага, са простора Косова и Метохије изгнано скоро четврт милиона Срба и других неалбанаца. Мартовски погром прије 22 године није био спонтани инцидент, већ плански организована акција усмјерена на даље етничко чишћење Срба. Повод за тродневно дивљање и насиље Албанаца била је лажна вијест албанских медија да су Срби криви за утапање тројице албанских дјечака у ријеци Ибар, које се, према албанским изворима, десило 16. марта. Албанци су од раног јутра 17. марта кренули у напад на Србе широм Косова и Метохије, палили и рушили српске домове и српске вијековима старе цркве и манастире. Истог дана увече из Унмика су демантовали оптужбе о одговорности Срба за страдање албанских дјечака, али насиље није престало, а 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није зауздало албанске екстремисте. Према извјештају Унмика, убијено је 19 људи, а повријеђено скоро 1.000, међу којима и по око 60 припадника Кфора и Унмика. Срби су бјежали спасавајући голе животе, а већина се никада није вратила у своје домове. Према процјенама Унмика, у нередима је на 33 локације учествовало око 60.000 Албанаца. Албанско насиље окончано је након што је НАТО упутио појачања предвођена командантом јужног крила Алијансе адмиралом Грегоријем Џонсоном, који је овај догађај окарактерисао као етничко чишћење. Посљедице мартовског погрома су и даље видљиве - српска заједница на Косову и Метохији сведена је на енклаве, а мање од пет одсто расељених вратило се својим кућама. Уништене светиње, попут оних које су касније стављене под заштиту Унеска, свједоче о културном геноциду који није кажњен. Погром су тада осудили и Савјет безбједности УН и ЕУ, али организатори никада нису кажњени.