ПЛАНИРАН И НЕКАЖЊЕН ЗЛОЧИН НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

БЕОГРАД, 17. МАРТА /СРНА/ - Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта изјавио је да је мартовски погром био припремана акција како би се завршило етничко чишћење Срба са Косова и Метохије и да је остао некажњен иако се десио пред очима међународних оружаних снага под вођством НАТО пакта.

Линта је напоменуо да то није било спонтано реаговање албанских екстремиста на несрећни случај дављења албанских дјечака у ријеци Ибар, за шта су лажно окривљени Срби, саопштено је из Савеза Срба из региона. Указао је да у суштини нико није одговарао за подметање пожара, пљачку, уништавање приватне и црквене имовине, убиства Срба и остала кривична дјела. "Већина је у кривичним поступцима ослобођена, а онима који су осуђени изречене су симболичне казне. Протјерани Срби нису се вратили на своја огњишта јер приштински режим води антисрпску политику", навео је Линта. Он је нагласио да је мартовски погром 2004. године био заправо други велики погром који су албански шовинисти починили над Србима Косова и Метохије у новијој историји, послије оног по агресији на СРЈ 1999. године, када је, у присуству међународних војних снага прогнано приближно четврт милиона Срба. Мартовски погром на Косову и Метохији, један од најтрагичнијих догађаја у новијој српској историји, почео је 17. марта 2004. године, када су Албанци протјерали 4.000 Срба, етнички очистили шест градова и девет села и уништили или оскрнавили 35 православних цркава и манастира, као и више од 800 српских кућа. Према извјештају Унмика, убијено је 19 људи, а повријеђено готово 1.000, међу којима и по око 60 припадника Кфора и Унмика. Срби су бјежали спасавајући голе животе, а већина се никада није вратила у своје домове. Према процјенама Унмика, у нередима је на 33 локације учествовало око 60.000 Албанаца. Посљедице мартовског погрома су и даље видљиве - српска заједница на Косову и Метохији сведена је на енклаве, а мање од пет одсто расељених вратило се својим кућама. Уништене светиње, попут оних које су касније стављене под заштиту Унеска, свједоче о културном геноциду који није кажњен.