КЕЦМАН: ШУМСКА ОАЗА СА ЧИСТИМ ИЗВОРИМА ВОДЕ И САЧУВАНОМ ТРАДИЦИЈОМ

ДРИНИЋ, 25. АПРИЛА /СРНА/- Општина Петровац - Дринић позната је као крај који обилује шумама, јер је од 13.000 хектара површине, на колико се простире, под шумом скоро 11.000, рекао је Срни радник Шумског газдинства "Оштрељ-Дринић" и познати косац из овог краја Мирко Кецман.

Кецман наводи да као чувар шума ради већ 13 година, те да је Дрнић надалеко познат по својим мјешовитим шумама јеле, смрче, бора, букве, те по богатству дивљачи. Од природних и туристичких љепота истиче Велико врело, које је смјештено на 950 метара надморске висине, гдје је изграђен и хотел. Недалеко од Великог врела налазе се и плохе бијелог бора које су заштићене. "На 20 километара од овог мјеста је наша позната планина Клековача, која је такође туристички јако занимљива. Љубитељи природе са једне старне излазе пјешке на врх Клековаче, док са друге стране од Дрвара постоји могућност да се скоро на сам врх планине изађе и аутима", навео је Кецман. Он је додао да се са врха Клековаче, када је лијепо вријеме, пружа невјероватан поглед, који досеже чак и до мора. Људи у овом крају највише живе од шуме, односно њене прераде, док су се раније бавили и сточарством, али је данас тога све мање, јер се становништво раселило. "Ја сам рођен у селу Смољана, које је удаљено неких 15 километара од овог мјеста. Сад живим у Босанском Петровцу и нисам никада ни планирао да одем из ових крајева, овдје ћу остати, јер волим свој родни крај", нагласио је Кецман. Према његовим ријечима, у близини Дринића налази се и прашума Лом, богата биљним и животињским свијетом, а занимљива разним стручњацима да је посјећују. "Овај крај је некад био познат по великим снијежним нансоима, који су се задржавали од новембра до априла, али у посљедње вријеме падавине су све слабије, снијега је све мање, а зиме су благе", навео је Кецман. Кецман је нагласио да овај крај обилује и познат је по љековитом биљу, које познаваоци и сакупљачи долазе да беру. Додаје да је у Смољани пронађена и Рипоњина јама која је изузетно богата пећинским накитом, те је као таква постала интересантна спелолозима који долазе из више држава и спуштају се у јаму у истраживачким походима. Крај је познат и по питким изворским водама, које су обухваћене у једну водоводну мрежу из које се становништво Дринића снабдијева водом за пиће, има доста и шумских извора који нису довољно искориштени. "У односу на промјене које је донијело савремено доба, може се рећи да је овдје природа нетакнута. Овдје постоје сви услови да се организује здрав живот и да се остане у овим крајевима, да народ буде свој на своме", каже Кецман. У посљедње вријеме у овим крајевима становништво се почело бавити узгојем кукуруза и хељде, те овчарством. Кецман истиче да у овим крајевима јако добро успјева и кромпир, те да се у његовом селу Смољани крајем септембра одржава традиционална манифестација посвећена сиру и кромпиру - Дани басе и кромпира, гдје је он прошле године освојио награду за највећи узгојен кромпир. Овај крај познат је и по манифестацијама "Прва коса Грмеча" у Смољани и "Фестивал кобасице" у Бравском. Као врсни косац, Кецман је освојио многобројне награде на манифестацијама у кошењу траве које се одржавају у овим крајевима, али и шире. "Кошење траве почео сам са 12 година. Већ са 15 година сам знао добро да косим", рекао је Кецман и додао да оно што човјек научи у дјетињсту то и остане. Ова вјештина донијела му је око 60 побједа за 15 година учешћа на такмичењима. Учествовао је у косидби у његовој родној Смољани "Прва коса Грмеча", на "Косидби на Балкани" код Мркоњић Града, затим на Рајцу и у Буковцу у Србији, на Купресу, Црној Гори, Словенији и другим мјестима. Кецман је рекао да је на "Косидби на Балкани" побједио четири пута, те да сваки пут оствари неки успјех, друго или треће мјесто, али да му је најдража плакета коју је добио од организатора као најуспјешнији косац у посљедњих 10 година на Балкани. Кецман истиче да је учествовањем на манифестацијама стекао многа пријатељства која трају, те да се он и његови пријатељи труде да испоштују сваку манифестацију у кошењу траве, јер желе да сачувају традицију. Кецман сматра да Дринић као и друга мања мјеста не смију да се угасе, јер је родна груда једна, те да ће у будућности овакве дестинације постати пожељне за живот, јер су од непроцјењиве вриједности.