НАВРШАВАЈУ СЕ 34 ГОДИНЕ ОД УСПОСТАВЉАЊА ПУТНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ ЛУКАВИЦА-ПАЛЕ

ИСТОЧНО НОВО САРАЈЕВО, 12. ЈУНА /СРНА/ - У уторак, 16. јуна, навршавају се 34 године од успјешне војне акције за одбрану српских положаја на сарајевском ратишту, којом је успостављена путна комуникација Лукавица-Пале и омогућено редовно снабдијевање намирницама и санитетским материјалом становника Грбавице, Лукавице и Српске Илиџе, али и бржи превоз рањеника.

У акцији изведеној 16. јуна 1992. године, током које су тешке борбе вођене широм фронта око Сарајева, погинули су српски борци Зоран Богдановић и Миро Топаловић, док их је 14 рањено. Предсједник Борачке организације Источно Ново Сарајево Драгиша Тушевљак подсјетио је да су припадници муслиманских паравојних јединица и МУП-а тадашње БиХ почетком рата заузеле важне коте на дијелу пута Лукавица–Пале, од тврђаве "Кула" на Златишту до тврђаве "Чолина капа". Он је рекао да је цивилно руководство општине Српско Ново Сарајево уско сарађивало са војним руководством, увидјевши да ће убрзо бити суочено са недостатком залиха хране, санитетског материјала, као да ће бити онемогућено да рањени борци у што краћем периоду буду пребачени у болницу на Пале, а по потреби и у Србију. "Донесена је одлука да се крене у акцију ослобађања заузете комуникације, јер једина комуникација је била макадамским путем преко Тврдимића", присјетио се Тушевљак, саопштено је из Општинске борачке организације Источно Ново Сарајево. Према његовим ријечима, акција је почела у зору, 16. јуна, 1992. године, по кишном и магловитом времену. Српске јединице, састављене од мјештана и протјераних Срба из Сарајева који су уточиште нашли у селима Миљевићи, Станојевићи, Петровићи, Тилава и Клек, са великим моралом кренуле су у пробој коридора како би се успоставила комуникација Лукавица – Пале преко Златишта. Непријатељ је, каже Тушевљак, пружао снажан отпор, а српске јединице су током операције биле изложене сталним дејствима непријатељске артиљерије. "Борбе су вођене цијели дан. У вечерњим часовима српске јединице, потпомогнуте јединицама полиције, потиснуле су непријатеља по дубини, овладале путном комуникацијом и почеле са утврђивањем положаја. Међутим, борбе су настављене и наредних дана јер је непријатељ покушао више пута снажним нападима да врати изгубљене положаје", навео је Тушевљак. Важност 16. јуна у одбрани српских положаја на сарајевском ратишту потврђује и сјећање на тај датум 1995. године, када је непријатељ извршио најжешћи напад на српске положаје. На Златишту и Осмицама, знатно бројнији непријатељ, успио је да пробије српске положаје који су након жестоких борби у вечерњим часовима враћени уз подршку других јединица Војске Републике Српске и јединица МУП-а. Обје стране имале су губитке, али непријатељ много веће. У борбама на Златишту, 16. јуна, 1995. године, погинули су борци Спасоје Гулија, Милисав Топаловић, Жарко Ђукић, Бранко Џебо и Милан Драгишић, док је 12 бораца рањено. С обзиром на то да је непријатељ извршио свеопшти напад на српске положаје, на брду Мојмило вођене су жестоке борбе, али су одбрамбене линије остале сачуване. Животе су изгубили борци Душан Васковић и Стојан Ђурђић. Више бораца је рањено, а на ратишту у Пресјеници живот је дао Ново Самарџић. Овај дио сарајевског ратишта све до краја рата био је свакодневно изложен нападима непријатеља чији је циљ био да овлада планином Требевић, чиме би под своју контролу ставио сва српска насеља. Кроз Прву сарајевску механизовану бригаду прошло је више од 5.000 бораца, животе је дало 608 бораца и девет припадника МУП-а Републике Српске, а сваки трећи борац је рањен једном или више пута.