ЗА ОДСИЈЕЦАЊЕ СРПСКИХ ГЛАВА НИКО НИЈЕ ОПТУЖЕН

СРЕБРЕНИЦА, 2. ЈУЛА /СРНА/ - Тужилаштво БиХ не поштује и не примјењује одредбе Женевске конвенције које се односе на хумано поступање према ратним заробљеницима и никад није подигло оптужницу против злочинаца из муслиманских редова за убиства српских војника, које су живе заробили на Залазју код Сребренице, 12. јула 1992. године.

Од 22 нестала српска борца тога дана, најмање седморица су били живи. То су свједочили ријетки преживјели који су видјели када су их везали и одводили, али и Срби који су одраније били затворени у сребреничким логорима и касније су размијењени, а то су потврдили и неки Бошњаци након рата. О мучењима, тортури, премлаћивању заробљених Срба било је више свједочења бивших логораша, али су те изјаве остале у ладицама тужилаца. ЗЛОЧИНЦИ УЖИВАЛИ И НАГРАЂИВАНИ ЗА ОДСИЈЕЦАЊЕ ГЛАВА Монструозно, свирепо одсијецање глава заробљеним Србима било је посебно изражено међу припадницима такозване Армије БиХ, односно њене 28. дивизије, која као да је његовала тај нецивилизацијски ритуал и традицију злогласне усташке "ханџар" дивизије из Другог свјетског рата, коју су чинили припадници исламске вјероисповијести или, како су их звали њихови претпостављени ментори, "хрватско цвјеће". У Сребреници је познато, а Срни је потврдила Драгица Лазаревић, да је њен брат Петко Симић заробљен жив на Залазју, а да је његово обезглављено тијело пронађено након рата на депонији смећа. И прије тог случаја обезглављен је и запаљен старац Секула Ристановић из Осретка, запаљена је старица Стоја Васић из Вијогора, а у Ратковићима је одсјечена глава Живану Продановићу која је касније пронађена и мајка Добрина ју је познала по зубима. Та фотографија крика мајке са синовом лобањом у рукама обишла је свијет, али уз лажно објашњење да се ради о муслиманској мајци. И у Брежанима су у кући запалили глувонијеме Достану и Крстину Лазић и њихови посмртни остаци, као и 88-годишљег старца Станка Милошевића, никада нису пронађени. Непуни мјесец након злочина на Петровдан, 12. јула 1992. године на Залазју, припадници муслиманских оружаних снага из Сребренице под командом Насера Орића упали су 8. августа у српско село Јежестица код Братунца, гдје су убили, опљачкали и запалли све што су стигли. Том приликом у дворишту су ухватили браћу Анђелка и Драгана Млађеновића и њхову мајку Савку. Након туче и мучења Драгана су убили, а Анђелку одсјекли главу. Савку су приморали да гледа убиство и клање синова, а онда су и њој пресудили. Анђелку је према свједочењима главу одсјекао Кемал Мехмедовић који је пекући га и одсијецајући му дијелове тијела монструозно мучио Ненада Ранкића. За одсијецање Анђелкове главе Мехмедовић је награђен од команданта Орића. Регистровано је још случајева одсијецања глава Србима. ДРАГУ МИТРОВИЋА КЛАЛИ ДВА ПУТА У ДВА РАТА Посебно је трагичан и карактеристичан случај клања старца Драге Митровића у Подравању, који је преживио усташко клање у Другом свјетском рату, оставши без моћи говора. Када га је ухватио, њему је зликовац рекао "Преживио си ћетерес прву, а деведесет другу нећеш сигурно", што показује да га је познавао и да се ради о потомку неког комшије који га је клао 1941. године, а он дошао да доврши срамни "посао". Било је још случајева клања и одсијецања српских глава на подручју братуначке и сребреничке општине, али није подигнута ниједна оптужнца против џелата, а камоли да је неко осуђен. Драгица Лазаревић је у само једном дану, на велики православни празник Петровдан, на Залазју остала без мужа Момира и браће Бранка и Петка, дјеверова и неколико ближих рођака. "Изгинули су. Заробљени па побијени након тога. Убијени су у српском селу, нису никога нападали, него чували своје. Нема више подмлатка у селу јер је изгинуо велики број момака, младих, лијепих који су тек требали да живе и формирају породице", говори ова огорчена жена. НЕМА ОПТУЖНИЦА ЗА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА - МУСЛИМАНСКЕ РАТНЕ СУДИЈЕ НАСТАВЉАЈУ ДА СУДЕ СРБИМА Она каже да се сјећа тог несрећног Петровдана као да је јуче био. "Одмах се узнемирим и тресем и сузе крену. То је јаче од мене", казује док дрхтавим рукама брише сузе које незаустављиво теку низ лице. Она указује да је правосуђе БиХ под утицајем Запада и политичког Сарајева да тамо већину послова обављају муслиманске ратне судије које су тиме унапријеђене и награђене високим платама умјесто да одговарају за неосноване осуде Срба у монтираним процесима због којих су многи невини Срби провели године у логорима, доживјели тортуре и поубијани. "Правосуђе БиХ штити починиоце злочина над Србима и не подижу се оптужнице због мучења заробљених војника, за клања, спаљивања, убиства српских цивила, глувих, слијепих и непокретних особа и стараца и бројна одсијецања српских глава по чему су се посебно истицали Орићеви сљедбеници", истиче ова жена. Лазаревићева каже да су чланови породица више пута давали изјаве, причали, да се знају имена и жртава и и злочинаца, али Тужилаштво БиХ не реагује, крије предмете и штити злочинце. Драгица са жаљењем констатује да њена комшиница Мара Јеремић није дочекала да сахрани кости сина Марка несталог на Залазју. "Годинама се надала да ће му пронаћи и сахранити кости као што је учинила и другом сину Радовану, али се плачући и чекајући упокојила. Није дочекала", напомиње Драгица. Она каже да су злочини почињени над Србима у селима у околини Сребренице и Братунца 1992. и 1993. године, па и онај на Залазју, само наставак злочина почињеног за Тројице 1943. године у Сребреници, Залазју и Витловцима. "Мајка ми је била са Залазја и овдје су јој локални муслимани у усташким униформама побили браћу, рођаке, ширу фамилију, кумове и комшије, укупно 105 Срба, цивила, међу којима и већи број дјеце убили су у једном дану. У посљедњем рату мени су ту, такође, побили браћу, мужа и још неколико чланова шире породице", наводи Лазаревићева. Она истиче да нико за те злочине над Србима у овом селу није одговарао и да се због некашњавања злочини и понављају. Лазаревћева на крају каже да српске породице убијених и погинулих не очекују више земаљску, али вјерују у Божију правду да ће стићи зликовце.