АНТИЋ: СРПСКА ЈЕ ЧЕДО НЕВЕСИЊСКОГ УСТАНКА

НЕВЕСИЊЕ, 9. ЈУЛА /СРНА/ - Република Српска је чедо невесињског устанка, а данас можда и највеће огледало српског народа, поручио је данас у Невесињу државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Антић на обиљежавању 151 године од Невесињске пушке.

Он је рекао да је Невесињска пушка из 1875. године један од најважнијих историјских догађаја у модерној историји српског народа. Антић је указао да, да није било Невесињске пушке, вјероватно ни краљ Милан ни краљ Никола не би тако лако ушли у рат са Османлијама и не би тражили подршку тада царске Русије. "Не би дошло ни до Другог српско-турског рата и ослобођења четири нахије на југу централне Србије, нити би Пирот, Ниш, Лесковац и Врање били слободни, нити би дошло до Берлинског конгреса. Вероватно би се многе ствари на Балкану геополитички другачије одигравале да није било Невесињске пушке", сматра Антић. Према његовим ријечима, заједничким снагама изражена је жеља да управо овај догађај, као симбол отпора, трагања за слободом и нечега што је везивно ткиво Срба на српском простору, буде означен као темељ теорије крви и тла на којима почива модерна српска држава. "Постоје многи историјски извори да су чак и ови устаници у Херцеговини били подстакнути одређеним жељама неких других, а не само својим личним, да се ослободе османскога јарма", навео је Антић. Он је навео да су жеље Црне Горе и Србије да се неки дијелови територије припоје или Црној Гори или Србији учиниле толико да се морало сачекати неких стотињак и нешто година док се није родила најмлађа српска држава - Република Српска. "И, управо Република Српска, чедо овог устанка у Невесињу, јесте чедо и Миће Љубибратића и Пера Тунгуза и Пеције Поповића и Пека Павловића и свих оних који су тог јула 1875. године дигли устанак у Херцеговини. Република Српска је данас можда највеће огледало српског народа, управо из тог растакања Османског царства на Балкану", истакао је Антић. Антић је навео да Република Српска данас јесте темељ стварања неких модерних, нових српских односа на овим просторима и да су зато очи Србије итекако упрте у Српску са жељом да опстане у државном, правном, међународном континуитету, уставном и територијалном смислу. "Да опстане, а да се онда, када дође тај час, као што је то говорио Владимир Ћоровић - сви ујединимо под капом небеском и да једном заувек завршимо тај вековни недосањани сан о српском уједињењу", рекао је Антић. Он сматра да довољно енергије и снаге постоји међу свима, жеље су обостране и са једне и са друге стране Дрине, све с циљем промишљања боље будућности српског народа. "У име Владе Републике Србије, позивам да у недељу, 12. јула, на Јавору, будемо сви заједно да обележимо 150 година од јаворског рата и Калипољске битке. Да није било Невесиња 1875. године, не би било ни Јавора 1876. године. Неколико хиљада тада младих српских војника дало је своје животе у операцијама које су трајале три месеца. Чувени мајор Михајло Илић је бранио част српске војске на Јавору и Калипољу", подсјетио је Антић. Антић је изразио наду да ће данашња Република Српска, вођена мудрим државничким одлукама њеног руководства и политичких фактора, успјети да разумије историјске околности и да предуприједи све велике изазове и недаће које пред њу стављају Европа и свијет. "Слава свим нашим војводама, јунацима, свештеницима, учитељима, виђеним људима који су дали живот у свим херцеговачким устанцима и за слободу Републике Српске. Нека живи Република Српска, живела Србија!", поручио је Антић. Прва Невесињска пушка био је устанак подигнут у мјесту Крекови у општини Невесиње 9. јула 1875. године против отоманске власти и убрзо се проширио на цијелу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе. Tо је временом прерасло у српско-турски рат. Убрзо је дошло до Берлинског конгреса 1878. године којим су Србија и Црна Гора добиле независност и територијално проширење, док је Аустроугарска на 30 година окупирала БиХ. Друга Невесињска пушка, познатија као Улошки устанак, избила је у јануару 1882. године нападом устаника на аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу због доношења такозваног Војног закона о обавезном служењу војске младића из БиХ. Невесињска антифашистичка пушка представља оружани отпор усташама 3. јуна, 1941. године, у селу Дрежањ, након масакра 27 људи у селу Удружње код Невесиња. Овај оружани отпор фашистичком окупатору се у трећој књизи Отаџбинског рата Русије помиње као први антифашистички устанак у поробљеној Европи, али га комунистичке власти бивше Југославије нису прогласиле за дан устанка против окупатора. Обиљежавање 151 године од Невесињске пушке организују одбори влада Републике Српске и Србије за његовање традиције ослободилачких ратова.