ЗОРИЋ: ПОПЛАВЕ НЕ ДОНОСЕ САМО МАТЕРИЈАЛНУ ШТЕТУ

БАЊАЛУКА, 1. АПРИЛА /СРНА/ - Психолог и породични психотерапеут Маја Савановић Зорић рекла је Срни да поплаве не доносе само материјалну штету, већ и отварају старе ране, подсјећају на претходне губитке и неизвјесности, али да људи увијек лакше преброде тешка времена када их дијеле с другима.

"Ми смо друштво које из једне трауме прелази у другу, без довољно времена и простора да се опоравимо. Рат, губици, сиромаштво, пандемије – све су то слојеви бола који остају у нама и преносе се на сљедеће генерације", истиче Зорићева. ЗАШТО НАС НОВА КАТАСТРОФА ВРАЋА НА СТАРЕ СТРАХОВЕ? Она каже да се, док људи гледају како вода носи године труда и успомена, не активира само тренутни страх, већ оживљавају и сјећања на све претходне несигурности - рат, вријеме одрицања, на осјећај да никада не могу бити сигурни. "Дјеца данас упијају ове емоције, чак и када им ништа не говоримо. Траума се не преноси само причама, већ и погледима, ћутањем, бригом која не нестаје ни када се вода повуче", указује психолог. Наводећи да ће неки људи рећи "преживјели смо и горе", Зорићева напомиње да преживљавање није исто што и живљење. "Када се стално крећемо из једног кризног стања у друго, наш нервни систем остаје заробљен у стању приправности, а тијело постаје хронично исцрпљено. Наша дјеца не насљеђују само приче о тешким временима, она насљеђују и начин на који се носимо са стресом, начин на који тијело памти страх", каже Зорићева. МОЖЕМО ЛИ ПРЕКИНУТИ ЛАНАЦ ПРЕНОСА ТРАУМЕ? Она истиче да није лако прекинути ланац преношења трауме, али јесте могуће, те додаје да први корак представља да људи себи дозволе да осјете страх, тугу, љутњу. "То нису знакови слабости, већ природни одговори на тешке ситуације. Кад их потискујемо, оне не нестају, већ се гомилају и преносе даље на нашу дјецу и оне око нас", наводи Зорићева и истиче да је подршка заједнице кључна. Она напомиње да када се деси несрећа није довољно само обновити куће и путеве, те наглашава да људи увијек лакше преброде тешка времена када их дијеле с другима. "Посебно је важно како се понашамо пред дјецом, можда мислимо да их штитимо ако не причамо о ономе што нас мучи, али они осјећају и оно што не изговарамо. Треба им дати сигурност, увјерити их да нису сами, чак и када се ми сами осјећамо изгубљено", наводи Зорићева. Она каже да људи уколико примијете да сваку нову кризу доживљавају као "крај свијета", да их преплави страх и када реална опасност прође, да је то можда терет који је наслијеђен и да је свијест о томе први корак да се нешто промијени. "Можда не можемо промијенити прошлост, али можемо учинити да будућност не буде заробљена у њеним сјенкама. Поплаве ће проћи, али начин на који се носимо с њима може остати с нама дуго. Ово није само борба за опстанак – ово је и прилика да препознамо колико нам је потребно исцјељење и да га, можда први пут, себи заиста дозволимо", сматра Зорићева.