МИЛОРАД С. КУРАИЦА У "ОЛУЈИ" БОС ПЈЕШАЧИО 18 КИЛОМЕТАРА И "САХРАНИО" ЖИВОГ ОЦА

БЕОГРАД, 1. АВГУСТА /СРНА/ - Милорад С. Кураица /69/ каже да је 30 година од хрватске војно-полицијске акције "Олуја" његова прва асоцијација на 4. август 1995. године, када је под канонадом хрватских топова заувијек напустио Книн - метеж у којем су му се издешавале ствари какве не могу да се виде ни у најлуђим филмовима.

"Звучи невјероватно, али ја сам прво практично бос пјешке прешао 18 километара до мог родног села Плавно. Касније, када сам већ стигао у Србију, `сахранио` сам живог оца. Дао сам му читуљу, јер су ми јавили да је умро. Била је то грешка, јер сам оца касније нашао живог у Пожаревцу", испричао је Срни Кураица, пензионер који већ 30 година живи у Суботици. СИРЕНЕ ЗАВИЈАЛЕ, СВЕ СЕ РУШИЛО Милорад је 3. августа 1995. године заноћио у свом стану у поткровљу зграде у центру Книна, гдје је радио као директор Завода за тржиште рада Републике Српске Крајине. Подесио је аларм на сату да га, као и сваког јутра, пробуди у 4.55 часова. Сутрадан је устао у то вријеме и тачно у 5.00 часова укључио радио да чује вијести. "А онда су се огласиле сирене, које су упорно завијале. Убрзо је све почело да се руши", сјећа се Кураица. Не схватајући да је обуо само једну патику, отрчао је у приземље, јер његова зграда, као ни остале у близини стадиона Фудбалског клуба "Динара", није имала бетонску плочу. "У приземљу смо комшије и ја били сатима. Негдје око 11.00-12.00 часова истрчимо вани. Не знаш гдје ћеш и шта ћеш, јер се гађа Книн са Динаре. Топови само грувају", прича Милорад. Он каже да је тада знао да ће доћи до паузе у гранатирању док Хрвати не напуне средства за гађање. Дошао је до улаза на стадион када је чуо да се негдје из дрнишког правца активирају топови. "Мислио сам да ће ме погодити. Пало је релативно близу мене. Скочио сам под жељезнички мост и сакрио се иза носећег стуба. Ту сам био неко вријеме. Потом сам отишао према Врлици, па онда около до мог села Плавно, које се налази на тромеђи Далмације, Лике и Босне", наводи Милорад. Он је, како свједочи, без докумената и пребијене паре, јер ништа није успио да узме када је почело бомбардовање Книна. "Полуго и полубос пјешке сам стигао у Плавно, запутивши се из Книна 4. августа, негдје око 15.00-16.00 часова. У Плавно сам дошао 5. августа, отприлике сат послије поноћи", описује Кураица. СЛАВЉЕ УОЧИ ПУТА БЕЗ ПОВРАТКА У селу су му били отац, мајка и сестра, а дочекали су га они и бројни рођаци. "Настало је опште славље када су видјели да сам жив иако се пуцало на све стране. Тада нико није знао шта нас чека на путу без повратка", прича Милорад. Са члановима породице и комшијама из родног села, Милорад је сјео у трактор, којим су, каже, наслагани као шибице путовали до Доњег Лапца. Тамо је из Бенковца аутомобилом наишао његов пријатељ Бошко Витас. Милорад памти да је брзо сковао план да се са њим пробије до Приједора како би се нашао са колегом са факултета и његовим колима дошао по оца, мајку и сестру. "Али, у том метежу није било шансе да стигнем у Приједор. Прошао сам Петровачку цесту десетак минута прије него што је авијација наишла и бомбардовала колону", сјећа се Кураица. ИЗБЈЕГЛИЦА У РАДНИЧКОМ ПРИХВАТИЛИШТУ Путеви су му се у егзодусу Срба из Крајине раздвојили са члановима породице, а он је, како је објаснио, прошао Босански Петровац и путовао до Шида, па одатле преко Вуковара и Бачке Паланке до Сурчина. У Београду му је колега Никола Ристивојевић, тадашњи директор Републичког завода за тржиште рада Србије, обезбиједио смјештај у радничком прихватилишту на Душановцу, а потом и посао у Суботици, гдје је имао родбину. По доласку у Београд ступио је у контакт са мајком и сестром, али не и са оцем. О њему, каже, није знао ништа. Убрзо су му јавили да је његов отац преминуо код Босанског Петровца, јер га је познаник видио како лежи поред пута. Знајући да је тешко болестан, тај човјек је мислио да је мртав, о чему су обавијестили Милорада. "Ја одем код директора и кажем да ми је умро отац. Не знам гдје сам, шта сам и још он умро. Директор каже: `Милораде, да дамо читуљу?` Ја кажем `да`. У читуљи напишем: `На путу без повратка, бјежећи од усташке каме, умро је Стеван Кураица`. Ни данас ми није јасно како је `Политика` то пустила када сам ја написао да је мој отац бјежао од усташке каме", прича Милорад. Међутим, након неколико дана позвао га је кум и јавио да му је отац жив и да је у болници у Пожаревцу, у коју је Милорад одмах отишао и затекао Стевана у тешком, али свјесном стању. "УЗБУНА" У ВОЗУ ЗБОГ ПРИЧЕ О ЧИТУЉИ Отац му је након извјесног времена преминуо и сахрањен је у Жеднику код Суботице. Ипак, Милорад каже да никада не може заборавити како је у хаосу који је снашао његову породицу и народ Републике Српске Крајине дао читуљу оцу који је тада био жив. "Живот режира свакаква чуда. Након `Олује`, када је све то прошло, путовао сам возом од Суботице до Бачке Тополе. Читао сам новине и окренуо страну са читуљама. Једна жена сједи поред мене и каже: `Господине, једина истина у новинама су читуље`", прича Кураица. Брзо је, сјећа се добро Милорад, добила неочекиван одговор. "На то што је рекла, ја кажем: `Није ни то`. `Како није?`, пита она. Ја јој кажем да сам објавио да ми је отац умро, а он није умро. Жена скочи и побјеже од мене главом без обзира. Вјероватно је мислила да сам луд, пијан или Бог зна шта. Није ни чудо што је тако реаговала. Оном ко то није доживио тако нешто је непојмљиво", истиче Кураица.