УСТАШКИ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У ПРЕБИЛОВЦИМА СЕ УКЛАПА У ГЕНОЦИДНУ ПОЛИТИКУ НДХ

БЕОГРАД, 5. АВГУСТА /СРНА/ - Директор београдског Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина је рекао за Срну, поводом 84 године од страшног злочина усташа у Пребиловцима над српским цивилима, да је то злочин који се уклапа у геноцидну политику НДХ.

"Сваки тај злочин је допринео геноцидној политици НДХ и истоветан је свим оним злочинима који су почињени у многобројним српским местима широм НДХ, то јест на простору од Херцеговине, Босне, територијама где су Срби живели од Далмације, па све до Славоније и Срема", рекао је Арбутина. Он је истакао су Пребиловци код Чапљине једно од најстрдалнијих села на простору бивше Југославије. Арбутина је напоменуо да је Музеј жртава геноцида сваке године ангажован прилком обиљежавања годишњица у Пребиловцима, па ће бити тако и ове, гдје спроводи активности с циљем сачувања од заборава истине о страдању српског народа. Он је навео да је прошле године овај музеј отворио сталну изложбену поставку у Дому културе "Свети Краљ Милутин" у Пребиловцима, а вечерас ће приредити пројекцију филма "Крст са Косова" и промоцију зборника „Мартовски програм 2004. године" са колегама са Косова и Метохије. "И на тај начин ћемо показати да је тај историјски процес у 20. веку истоветан за Србе где год они живели и да је донео многобројна страдања нашем народу. И тако ћемо повезати наше људе са Косова и Метохије, наше људе из Херцеговине", каже Арбутина. Говорећи о томе шта је било најстрашније у Пребиловцима у Другом свјетском рату, Арбутина је навео да су, као и у сваком српском селу на територији НДХ, усташе и ту убијале дјецу, стараце и жене на крајње свиреп начин и у кратком временском интервалу. "Страшно је било и то што су, после тога, деценијама те јаме /у које су бацани убијени Срби/ биле забетониране попут многих других херцеговачких јама. Страшно је то што се ми нисмо сећали уопште тих жртава. Али, ево долазе нека боља времена да ће те жртве остати записане у нашем колективном идентитету и памћењу", нагласио је Арбутина. Што се тиче плана Музеја жртава геноцида да се српске жртве сачувају од заборава, он је да је основни уциљ овог музеја да његује културу сјећања на жртве геноцида почињеног над српским народом у НДХ, те да се спроводе бројни пројекти, а тако ће бити и даље. Он је напоменуо да је Музеј прије два дана отворио у Лондону изложбу у сарадњи са Амбасадом Србије у Великој Британијом и са Епархијом британско-ирском Српске православне цркве, гдје су приказали страдање дјеце у ратовима од 1990. до 1999. године. "Данас смо у Пребиловцима, сутра у Требињу. Бројни су пројекти, истраживање злочина, пописивање жртава, снимање филмова, организовање изложби", каже Арбутина. На питање Срне да ли ће се икада написати „црна књига“ српских жртава барем у 20. вијеку, Арбутина је рекао да хоће, те да на попису раде и Музеј и друге институције науке и културе, државне установе. "Радимо на попису. То није ништа спорно, али мислим морамо да радимо да у јавном мњењу дођемо до тог степена да будемо потпуно свесни кроз шта смо ми прошли у 20. веку и да негујемо културу сећања да се не заборави и да извучемо поуке", рекао је Срни Арбутина. Усташе су 1941. године звјерски убиле 823 од укупно око хиљаду сељана херцеговачких Пребиловаца само зато што су били Срби, а потомци тих зликоваца су 1992. разрушили спомен-костурницу у којој су биле похрањене мошти побијених мученика. Пребиловаци, српско село код Чапљине у долини Неретве, је симбол страдања српске Херцеговине у вријеме злочиначке НДХ и најстрадалније је село у Европи у Другом свјетском рату, у којем је 1941. потпуно уништено 57 породица, угашено 36 огњишта, односно у селу које је имало око хиљаду становника убијено је њих 823. Српска православна црква 6. августа обиљежава Свете мученике пребиловачке и остале херцеговачке мученике. Посљедњи живи свједок те трагедије трагедије из августа 1941. године Павла Булут, тада 14-годишњак, који је пуким случајем избјегао јаму у Шурманцима, преминуо је 2023. године у Београду, у 96. години живота. Међу првим српским жртвама из Пребиловаца био је је отац академика једног од најпознаитјих српских академика Милорада Екмечићам, а који је бачен је у јаму Хутово, близу жељезничке пруге према Поповом пољу и Требињу.