КАРАН: НАРОД ЈЕ СУВЕРЕНА ВЛАСТ

Српски народ има једну, посљедњу шансу за одбрану дејтонске БиХ и дејтонске Републике Српске. Институција предсједника Републике је израз народне воље и народ треба да каже да ли одобрава поништавање своје воље од неизабраног странца, или народ Републике Српске задржава за себе право да и у будућности слободно и на демократским изборима изражава своју суверену вољу.

БАЊАЛУКА, 9. АВГУСТА /СРНА/ - Професор уставног права Синиша Каран истакао је да је основно начело демократског уставног поретка да власт проистиче из народа и да воља народа представља највиши извор легитимитета сваке власти. "Устав БиХ у преамбули признаје да власт проистиче од конститутивних народа и других грађана. Уставноправна теорија говори о народу као носиоцу суверенитета, што значи да се власт не добија од међународних представника, са стране или одозго, већ од народа, кроз демократске изборе и институције", нагласио је професор Каран у ауторском тексту за Срну који преносимо у цијелости: (НЕ)УСТАВНОСТ ПРОЦЕСА У БиХ Разумијевање појма државе, њених елемената и уставности као темеља правног поретка од суштинског су значаја за анализу права на референдум и начела народне суверености у оквиру уставног поретка БиХ и њених ентитета. Да би се уопште приступило оцјени уставности политичких и правних процеса у БиХ потребно је поћи од основа, од појма државе, њених конститутивних елемената и природе власти у демократским друштвима. 1. Шта је држава и који су њени елементи? Држава, у класичном правном и политичком смислу, представља заједницу становништва на одређеној територији подвргнуту сувереној власти. Према класичној дефиницији Георга Јелинека (Georg Jellinek) држава има три кључна елемента: територију, становништво и власт, што Јелинек назива тријадом државе. Јелинек наводи: "Држава је правна личност која се састоји од једне сталне заједнице људи, настањене на одређеној територији, која има независну власт". У модерној уставној теорији, независна и уставом ограничена власт, заједно са вољом народа као извором легитимитета који живи на одређеној територији, представљају темељ државности. Без овог оквира, није могуће говорити о правно уређеној политичкој заједници. 2. Република Српска као државноправни ентитет Република Српска је настала као израз воље српског народа у БиХ да заштити свој политички, правни и национални идентитет. Њено постојање утемељено је одлукама Скупштине српског народа у БиХ из 1991. године, а међународно је призната Дејтонским мировним споразумом 1995. године. Устав БиХ (Анекс четири Дејтонског споразума) наводи: "Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске". (Устав БиХ, Члан I/1) Република Српска, као један од два ентитета од којих је састављена БиХ, има своју територију, становништво и власт, укључујући законодавну, извршну и судску власт, што су све елементи државности у складу са општеприхваћеном дефиницијом државе према Јелинеку. У том смислу, Република Српска посједује суштину државности, чак иако не посједује пуни међународно-правни субјективитет. 3. Угрожавање државности Републике Српске Уставна позиција Републике Српске у континуитету бива слабљена од иностраних фактора и институција које не посједују демократски легитимитет. Системско одузимање надлежности Републике Српске врши се кроз неуставно дјеловање Парламентарне скупштине БиХ, Уставног суда БиХ, као и високих представника, који себи приписују овлашћења која немају у самом тексту Устава БиХ. Познато је да Устав БиХ не садржи ниједну норму која даје право високом представнику да доноси законе. Штавише, Устав БиХ ни на једном мјесту не спомиње високог представника, што значи да високи представник није уставна категорија, нити има уставна овлашћења. Јасно је да је уставност све оно што има своје утемељење у уставном тексту, а неуставност је управо одсуство тог утемељења. Карл Шмит (Carl Schmitt), један од најзначајнијих уставноправних мислилаца 20. вијека, појаснио је: "Суверен је онај ко одлучује о изузетном стању". У овом контексту, суверенитет припада народу и његовим демократски изабраним институцијама, а не страном фактору који се поставља изнад уставног поретка. Суверенитет се не може пренијети, нити суспендовати, а да се тиме не суспендује сам Устав. Дакле, у случајевима преузимања уставних надлежности, високи представник суспендује Устав БиХ и уставе ентитета. 4. Шта значи уставно или неуставно? Правни поредак почива на хијерархији правних аката. Устав је на врху те љествице. Сваки правни акт, да би био важећи, мора бити у складу са Уставом. Ако нека одлука, закон или други акт немају основ у уставном тексту, самим тим су неуставни. Уставни основ мора бити експлицитно наведен, цитиран из самог текста Устава. Неуставност није ствар политичког неслагања, већ правна оцјена постојања или непостојања уставног овлашћења. Устав БиХ не познаје институцију високог представника као носиоца законодавне власти, нити као носиоца било које друге власти, иако су високи представници махом себи приписивали све три власти. С тим у вези, свака одлука високог представника којом се доноси или мијења законски акт на нивоу БиХ апсолутно је неуставна, јер није донесена од овлашћеног органа - Парламентарне скупштине. Устав одређује ко је законодавац. Просто речено, ни савјет мјесне заједнице нема мања права од високог представника, када говоримо о законодавству. 5. Воља народа као темељ суверенитета Основно начело демократског уставног поретка јесте да власт проистиче из народа. Воља народа представља највиши извор легитимитета сваке власти. Устав БиХ у преамбули признаје да власт проистиче од конститутивних народа и других грађана. Уставноправна теорија говори о народу као носиоцу суверенитета, што значи да се власт не добија од међународних представника, са стране или одозго, већ од народа, кроз демократске изборе и институције. Жан-Жак Русо истиче: "Суверенитет припада народу и не може се отуђити". У БиХ, према дејтонском Уставу, суверенитет се дијели између два ентитета и три конститутивна народа. Самим тим, воља српског народа у Републици Српској није подређена вољи међународних званичника. Референдум као непосредни израз народне воље представља врховни демократски механизам кроз којим се исказује суверенитет. Сваки народ понаособ обликују и организују сопствену друштвену стварност. Сваки народ има свој стил и начин живљења и модалитет организације друштвеног поретка. Из тих посебних друштвених околности произилази и нормативни оквир на чијем челу је Устав. Баш због тога је сваки устав на свијету посебан. Устав БиХ је посебан због различитости и компромиса. На дејтонски Устав су сва три народа ставила свој потпис јер је њиме успостављена консоцијастивна демократија и њиме су права констититувних народа и ентитета загарантована успостављањем различитих механизама заштите. Међутим, народи нису ставили свој потпис на акте високих представника, нити су и једног тренутка дали своју сагласност да инострани фактори дерогирају уставни поредк и својим декретима противуставно мијењају Устав који је обезбиједио мир. Разлози и друштвене околности које су довеле до потписивања Дејтонског споразума на снази су и данас. Ништа се није промијенило. Стога је једино исправно да се Дејтонски споразум примијени у свом изворном облику. У случају деградације Дејтонског споразума, којој свједочимо деценијама, народи као носиоци суверенитета дужни су да заштите тај споразум демократским исказивањем воље. Најбољи начин за то јесте референдум. Српски народ је сопствену, државотворну вољу изразио још Декларацијом скупштине српског народа у БиХ од 24. октобра 1991. године, у којој се наводи: "Српски народ је историјски и државотворан народ и равноправан је са свим таквим народима. Српски народ има дугу традицију демократије, он поштује и уважава посебности и интересе других народа и држава, али тражи да и они уважавају интересе и посебности српског народа и државе у којој живи". РЕФЕРЕНДУМ – НАЈВЕЋЕ ДЕМОКРАТСКО ДОСТИГНУЋЕ Референдум као један од облика непосредне демократије има значајну улогу у демократској организацији политичких заједница и организација. Република Српска има правни основ, али и искуство у спровођењу референдума, што је највеће демократско достигнуће грађана и народа. Република Српске на овај начин може да одлучује о свим важним питањима. Грађани се на референдуму могу изјаснити да ли су или нису за било какве процесе који се тичу Републике Српске. Уставом Републике Српске предвиђена је законодавна активност и право Народне скупштине Републике Српске да спроведе републички референдум. Одлука народа на референдуму не угрожава интегритет БиХ, већ напротив, поспјешује демократски поредак. Дејтонски мировни споразум не садржи ниједну одредбу која би се могла тумачити као забрана или ограничавање референдума. Дакле, провођење референдума је у складу са Уставом БиХ, а посебно са праксама демократских држава у Европи и свијету. Устав Републике Српске дефинише референдум у члану 70 и 77, а посебно га разрађује Законом о референдуму и грађанској иницијативи Републике Српске који је прошао тест уставноправне контроле. Закон о референдуму и грађанској иницијативи прошао је оцјену о уставности Уставног суда Српске и постао важећи. Референдум је облик непосредног и слободног изјашњавања грађана, те нико не може позвати грађанина на одговорност због изјашњавања на референдуму одржаног на основу Закона о референдуму и грађанском иницијативи Републике Српске. Дакле, не постоји ни један правни аргумент за неодржавање референдума. ИСТОРИЈА РЕФЕРЕНДУМА У РПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Важно је подсјетити да на нашим просторима постоји историја одржавања референдума: 1. Скупштина српског народа у БиХ, на основу тада важећег, Уставом утврђеног, права на саоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, на сједници 24. октобра 1991. године донијела је Одлуку о расписивању и провођењу плабисцита српског народа у БиХ ради потврђивања Одлуке Скупштине српског народа БиХ о остајању у заједничкој држави Југославији, са Србијом, Црном Гором, САО Крајина, САО Славонија, Барања и Западни Срем, те другима који се за тај останак изјасне. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991. године: "Скупштина српског народа у БиХ, као легитимни, слободно и демократски изабрани представник и заштитник његових права и интереса, остварујући његову плебисцитом изражену вољу и на њој засновану своју одлуку да се приступи формирању Републике српске Босне и Херцеговине, на засједању одржаном 9. јануара 1992. године доноси Декларацију о проглашњеу Републике српског народа Босне и Херцеговине". 2. Првомартовски референдум којим се одређивао статус након распада СР БиХ одржан је без учешћа српског народа. 3. Одлуку Народне скупштине о неприхватању Венс–Овеновог плана потврдио је народ на референдуму одржаном од 15. до 17. маја 1993. године. На истом референдуму грађани су се потврдно изјаснили за друго референдумско питање – за самосталну Републику Српску, са правом да Република ступа у равноправне односе са другим народима и државама. 4. Народна скупштина је и поред огромног притиска међународне заједнице и Републике Србије, одбацила план о територијалном разграничењу у БиХ који је предложила Међународна контакт група. План су одбацили и грађани Републике Српске на референдуму 27. и 28. августа 1994. И овај, као и први референдум, недвосмислено је показао висок степен јединства српског народа и опредијељеност за политику коју је водило државно руководство Републике Српске, као и одлучност у одбрани своје слободе, суверености и равноправности. 5. Народна скупштина Републике Српске 15. јула 2016. године доноси Одлуку о расписивању републичког референдума на територији Републике Српске, са референдумским питањем: "Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске". Републички референдум успјешно је одржан 25. септембра 2016. године, те је Народна скупштина Републике Српске у Одлуци о констатовању резултата републичког референдума констатовала да је референдумско питање добило подршку грађана те да је резултат референдума пуноважан. ОТПОР ОКУПАТОРУ ГЛАСОМ НАРОДА Принципи на основу којих су три зараћене стране пристале да, ипак, живе заједно су уједно и гаранције да ће сваки народ моћи наставити своје битисање у слободи, равноправности, еманципацији својих културних, етичких, језичких, духовних, религијских, историјских вриједности. Гарант за њихово учешће у државној власти је кроз паритетни састав са другим народима и кроз консензус као начин доношења одлука који је уједно и принцип онемогућавања било каквог прегласавања и мајоризације. Међутим, наметнута бонска овлашћења (из 1997. године) високом представнику су омогућила да вишедеценијским дјеловањем он постане најважнији законодавац у БиХ, обликујући њено државно уређење. Доношењем нових и измјенама постојећих закона високи представници су битно мијењали уставом утврђене принципе подјеле надлежности. Пренесом овлашћења са ентитета на институције БиХ, ентитети су све више губили своје изворне компетенције у корист институција БиХ. Дакле, дјелујући као уставотворна и законодавна власт високи представници су вршили ревизију Устава БиХ, пореметивши уставом утврђену и јасно одређену равнотежу између ентитета и БиХ са јасним циљем - унитаризација БиХ. Веома је важно нагласити да високи представник међународне заједнице у БиХ јесте дејтонска категорија, али није уставна. Високи представник се не помиње у Уставу БиХ, већ у Анексу 10, стога је јасно да високи представник нема никаква уставна овлашћења. Најфрапантнији примјер правног насиља окупатора над Републиком Српском је управо пресуда Суда БиХ за дјело "неизвршавање одлука високог представника" и потоње поступање Централне изборне комисије БиХ према предсједнику Републике Српске Милораду Додику. Циљ ове, до сад у цивилизованом свијету невиђене правне фарсе јесте да из политичког живота елиминише демократски и од народа изабраног предсједника Републике. Комплетан процес до детаља је изрежиран и више година припреман од нелегалног и нелегитимног Кристијана Шмита, који је за удар на народну вољу и институцију шефа државе - предсједника Републике Српске, припремао кроз наметања измјена Кривичног и Изборног закона. Потпомогнут одлукама Уставног суда БиХ Шмит континуирано покушава обесмислити вољу народа Републике Српске, те створити праксу по којој одлуке институција Републике Српске остају без ефекта, док се истовремено дерогирају кључни елементи њене државности. Дакле, процес брисања елемената државности Републике Српске кроз напад на институцију предсједника Републике од окупатора БиХ у циљу стварања унитарне муслиманске државе у срцу Европе је на врхунцу и тај напад је створио уставноправну и политичку подлогу за расписивањем референдума у Републици Српској. Због тога је неопходно вратити право на одлучивање јединим стварним суверенима у Републици Српској, а то су њени грађани и народи! Државни удар на Републику Српску приморава институције Републике Српске да позову грађане Републике на непосредно изјашњавање, путем референдума, те да на тај начин пруже отпор окупаторима и недвосмислено кажу "НЕ" колонијалној управи. ВОЉА НАРОДА КАО ЈЕДИНИ СУВЕРЕН Слободно изражена воља народа дефинише друштвене околности, а оне дефинишу уставни поредак. Због тога је Република Српска дужна да тражи став народа на одлучујућем, одбрамбеном и за српски народ пресудном референдуму! Српски народ има једну, посљедњу шансу за одбрану дејтонске БиХ и дејтонске Републике Српске. Институција предсједника Републике је израз народне воље и народ треба да каже да ли одобрава поништавање своје воље од неизабраног странца, или народ Републике Српске задржава за себе право да и у будућности слободно и на демократским изборима изражава своју суверену вољу. Када помињемо разлоге за референдум, не смијемо пренебрегнути претходно донесене правне и политичке акате Народне скупштине Републике који показују да постоји уставна и законска основа али и политичка оправданост за одржавање републичког референдума. Прекорачење надлежности, нелегално и нелегитимно поступање, успостављање колонијалне управе и покушај увођења институције "високог представника" у уставноправни систем БиХ једино може (и мора) бити заустављено гласом и одлуком народа. Институције Републике Српске су дужне да омогуће да народ каже своју, последњу, одлучујућу ријеч! Одупирање мијењању, деградирању и деформисању Устава Републике Српске, Устава БиХ и цјелокупног Дејтонског споразума наша је обавеза не само због будућих генерација, него и оних који су дали највећу жртву да бисмо ми данас имали привилегију да живимо у слободној Републици Српској. Њима смо заувијек дужни.