СВЈЕДОЧАНСТВО РВИ ЖЕЉКА МИЛОЈЕВИЋА, 23 ГОДИНЕ НА МОРФИЈУМУ

БAЊАЛУКА, 24. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Екипа Меморијалног центра Републике Српске боравила је у Вашингтону, гдје је снимила исповијест Жељка Милојевића, поријеклом из Љубиња, настањеног у Вашингтону, ратног војног инвалида Војске Републике Српске чија животна прича свједочи о тешким ранама из рата, дугогодишњој борби са болом и бројним неуспјешним покушајима лијечења у земљи и иностранству.

Из Меморијалног центра Републике Српске саопштено је да је Милојевић рањен као 25 годишњи младић, 29. јуна 1992. године на мјесту званом Пријека љут у пјешадијском обрачуну – погођен је из непосредне близине, рафалом са свега пар корака удаљености. Милојевић у свједочанству каже да су му у покушају да се извуче на сигурније мјесто, у помоћ притекла двојица сабораца, који су му указали прву помоћ да не би искрварио, те да су се заједно извлачили неколико километара до санитета који га је превезао у болницу у Требињу. Будући да рјешења за његов проблем није било, Милојевић каже да је упућен у Београд, на ортопедску клинику Бањица. "У потрази за помоћи покушавао сам и са италијанским и руским докторима, али без успјеха. Године 1994. одлазим у Данску, у Рик хоспитал, гдје сам био на третману пар мјесеци – ни тамо резултат није постигнут", наводи Милојевић. У међувремену, прича Милојевић, захваљујући једном од љекара, представљен је на самиту у Женеви, посвећеном специфичним ратним ранама. Период између болница, каже Милојевић, често је проводио на Институту "Симо Милошевић" у Игалу, уз несносне болове и тешке лијекове, укључујући и морфијум. Послије Женеве, наводи Милојевић, добија позив за лијечење у Америци, гдје долази 1995. госине у Вашингтон код доктора Томаса Невајзера, који четири мјесеца покушава да ријеши његов проблем. Дјелимично, наводи Милојевић у свједочењу, успијева да санира инфекцију, али главни проблем остаје неријешен, те се враћа београдским и црногорским љекарима, и наставља живот под јаким боловима и тешким лијековима. Милојевић наводи у свједочењу да је у периоду 1999–2000. поново на лијечењу у Америци, овај пут у Мејо клинику у Рочестеру /Висконсин/, гдје потписује да његов случај буде предмет истраживања. "Упркос бројним испитивањима, нико се тада није одлучивао на хируршки захват. Тек 2015. године, након бројних молби доктора Бранка Прпе из Мејо клинике, доктор Мејн из Каносе /Висконсин/ одлучује да направи специјални имплант за моје лијево раме и изврши операцију. Захват је успјешно урађен 19. јуна 2015. године", наводи Милојевић. Он каже и да након операције остаје на морфијуму – у том тренутку већ пуне 23 године. Миолојевић наводи да су му љекари саопштили да ће имати још неколико операција због атрофије мишића, али да је крајем 2016. године, захваљујући упорним и снажним физикалним терапијама, успио да избаци морфијум и ојача раме и руку. Од тада, наводи Милојевић, једном годишње одлази на редовне контроле у Каносу код доктора Мејна. Након треће контроле, каже Милојевић, речено му је да више неће имати потребе за додатним операцијама, јер је својим трудом и физичким радом успио да стабилизује стање. Милојевић истиче да је његова борба трајала више од двије деценије, кроз бол, лијекове, операције и неизвјесност. "Данас свједочим да се зна како су изгледале посљедице рата и шта значи носити ране цијели живот. Ово није само моја прича – ово је свједочанство о цијелој генерацији која је платила високу цијену", поручио је Милојевић. Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, те тако трајно сачувају сјећање на своје најмилије. Сви који желе да оставе свједочење могу контактирати Меморцијални центар путем мејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Из Меморијалног центра Републике Српске напомињу да свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.