КОЧИЗ - НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ АМЕРИЧКЕ ВЛАДЕ

БИЈЕЉИНА, 7. ЈУНА /СРНА/ - Индијански војсковођа Кочиз, поглавица апачког племена Чирикахуа, који је предводио отпор Индијанаца бијелим насељеницима и америчкој војсци на југозападу САД, умро је 8. јуна 1874. године.

Био је један од најистакнутијих вођа Апача, заједно са Џеронимом и Мангас Колорадом, у борби за слободу свог народа. Кочиз, чије се име на индијанском апачком дијалекту изговара као "Ши-ка-ше", што значи "онај који има квалитет или снагу храста", ратовао је против Американаца, Мексиканаца и Шпанаца… Индијанци су, под његовим вођством, очајнички покушали да се одупру влади САД, која је, ради овладавања сировинском базом и ширења тржишта, етнички чистила и отимала индијанску територију. Кочиз је био веома доминантног изгледа. Савременици су га описивали као веома крупног човјека – тежио је, наводно, око 170 килограма и био веома мишићав. Tакође, био је врло висок за то вријеме, око 180 центиметара, те имао широка рамена. Имао је правилне црте лица, високо чело, црне очи и дугу црну косу, у апачком стилу. Бијелци су говорили за њега да је био чист и уредан, а при опхођењу веома благ. Кочиз је био у браку са кћерком Мангаса Колорада, "Дос-тес-ше", што значи "нешто већ скувано код логорске ватре". Имали су два сина, који су послије очеве смрти наставили да се боре за права и слободу Апача. РАTОВАО ПРОTИВ ШПАНАЦА, МЕКСИКАНАЦА И АМЕРИКАНАЦА Кочиз је рођен у земљи Чирикауа, која је била под шпанском влашћу од почетка 17. вијека. У првој половини 19. вијека, Мексико је стекао независност, али је имао и освајачке намјере према Чирикауама. Сукоби су се послије наставили са Мексиканцима, а у једном од њих је погинуо Кочизов отац. Сам Кочиз је 1848. године, за вријеме апачког напада на фронтерас, у Сонори, био заробљен, али је брзо ослобођен у размјени заробљеника. Средином 19. вијека, Американци, који су изашли као побједници из мексичко-америчког рата, почињу да долазе у земљу Чирикауа. Прве Американце, који су дошли на територију Чирикауа, Кочиз је дочекао врло пријатељски. Дозволио им је да пролазе преко индијанске земље и да отворе станицу поштанских кола код Апачког кланца. У почетку, Индијанци су живјели у миру са Американцима, трговали су и размјењивали намирнице. Међутим, догађај у поштанској станици је све промијенио. ЛУК И СTРИЈЕЛА ПРОTИВ TОПОВА У фебруару 1861. године, Кочиз је позван у поштанску станицу, на састанак са америчким официром Џорџом Бескамом. Пошто је мислио да је ријеч о неком договору, Кочиз је са собом повео брата, двојицу синоваца и рођаку са дјететом. Међутим, чим су дошли, војници су их опколили и оптужили за отмицу дванаестогодишњег дјечака мелеза и његове стоке. Кочиз је чуо за отмицу, али је рекао да то није урадило његово племе. Предложио је да потражи дјечака код других племена. Ипак, Бескам је наредио да се сви посјетиоци ухапсе. Кочиз је распорио шаторско крило и под јаком паљбом, мада рањен, побјегао. Затим је заробио неке бијелце и покушао да их размијени за рођаке, али је одбијен. Послије више неуспјелих покушаја размјене, Кочиз је убио своје заробљенике, а неколико дана касније, Бескам је убио Кочизовог брата и синовце. Од тада, Кочиз почиње герилски рат против Американаца, који је однио више живота него било који други сукоб Индијанаца и америчких досељеника. Након догађаја у поштанској станици, услиједили су бројни напади Апача на караване, поштанска кола, копаче злата. Кочиз је по сваку цијену хтио да истјера Американце са територије Чирикауа. Један од највећих сукоба је била битка у Апачком кланцу, 1862. године. Пет стотина Апача, под вођством Кочиза и Мангаса Колорада, од којих је већина имала само лукове и стријеле, сукобило се са неколико хиљада америчких војника, који су имали тешке топове, које Индијанци до тада никад нису видјели. Битка код Апачког кланца је била једна од ријетких фронталних битака, које су Апачи водили против војске САД – њихове тактике су обично укључивале герилско ратовање. КОЧИЗ ОДБИО СВЕ ПРЕГОВОРЕ Због сталних сукоба, често су били организовани преговори о успостављању трајног мира. Tако је 1863. године, војни командант, Едмонд Шерленд, позвао Кочизовог саборца Мангаса, на преговоре о миру. Међутим, то је била превара, па је Мангас убијен. Кочиз је то врло тешко поднио. Чврсто је ријешио да протјера бијелце из своје постојбине, по цијену живота. Одлучио је да се више не одазива ни на један позив бијелих људи на преговоре. Повукао се у брда и наставио са још јачим герилским ратом. У љето 1871. године, Влада САД га је позвала у Вашингтон на преговоре, јер је мислила да његов огроман углед међу индијанским племенима може да доведе до трајног мира. Међутим, он је одбио позив, рекавши да нема повјерења ни у војне, нити у цивилне представнике САД. Зато је у Кочизов логор у планинама, 1872. године, дошао генерал Оливер Отис Хауард из Вашингтона, ради преговора о миру. Био је изненађен љубазношћу и гостопримством. Дозволио је Кочизу и његовим саплеменицима да добију резерват на својој територији, у планинама Чирикауа. За индијанског заступника је постављен бијелац, Tом Џефордс, Кочизов велики и близак пријатељ. РЕЗЕРВАT НА СОПСTВЕНОЈ ЗЕМЉИ – TАЈНИ ГРОБ У прољеће 1874. године, Кочиз се тешко разболио. Љекар, ког је довео Tом Џефордс, није могао да установи узрок болести. Управо у то вријеме, влада САД је донијела одлуку да, ради уштеде, резерват Чирикауа споји са испоставом "Tопла врела" у Новом Мексику, што је захтијевало селидбу Чирикауа Апача. Поглавица, који је био стар и болестан, остао је равнодушан према сеоби, јер је знао да ће ускоро умријети. Међутим, његови синови су се жестоко успротивили. Кочиз је сахрањен у Драгонским планинама, у Аризони. Tачно мјесто на ком почива, знали су само Tом Џефордс и Чирикауе, који то никоме никада нису открили. Чирикауа резерват је опстао до 1876. године, када је један инцидент са илегалним трговцима вискијем, искоришћен за његово затварање. Досељеници и америчке власти, према неким подацима, убили су током 100 година сукоба, 56 милиона припадника аутохтоних народа /Индијанаца/ у Јужној и Сјеверној Америци.