ЕГЗОДУС САРАЈЕВСКИХ СРБА И ПОСЛИЈЕ 30 ГОДИНА ЖИВА СРПСКА РАНА

НАТО и ЕУ одлучили су да предају Сарајево муслиманима и помогну у етничком чишћењу српског народа иако је око 70 одсто земљишта у граду и околини у катастарском власништву Срба

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 19. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Прије тридесет година десио се егзодус сарајевских Срба, када је више од 150.000 људи који су одбранили свој град морало да га напусти, носећи са собом своје мртве сроднике, што је јединствен случај у новијој историји, али и жива српска рана. Федералне полицијске снаге ушле су 22. фебруара 1996. године у Вогошћу, коју је прије тога напустила српска полиција, тако да је то била прва општина која је прешла у надлежност Федерације БиХ /ФБиХ/. Комплетном операцијом почетка егзодуса сарајевских Срба руководио је тадашњи федерални министар унутрашњих послова Авдо Хебиб. О овом историјском догађају, ових дана на подручју Источног Сарајева снимљене су завршне сцене филма "Линија", антиратне драме која говори и о херојском лику и дјелу ратног хирурга, добровољца и хуманисте Миодрага Лазића из Ниша. Филм "Линија" у режији Драгана Елчића и према сценарију који је редитељ написао у сарадњи са косценаристом Жељком Пржуљом, реконструисао је идентичне сцене на простору Сарајевско-романијског платоа – од Требевића до Равне Романије. Током библијског егзодуса сарајевских Срба најпотресније сцене биле су сеобе посмртних остатака српских бораца, јер су њихове породице одлучиле да ексхумирају своје мртве и да их пренесу у Републику Српску, не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове. Након три и по године успјешне одбране Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар, погибија, рањавања, губитка имовине, а потом принудног избјеглиштва, сарајевским Србима егзодус је дјеловао као узалудна жртва, али и неминовна судбина. Према званичним документима, егзодус сарајевских Срба, који у ФБиХ називају "мирном реинтеграцијом", почео је 17. фебруара 1996. године, на православне Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта 1996. године. МУСЛИМАНСКА ПОЛИТИЧКА ВРХУШКА ЈЕДВА ДОЧЕКАЛА НОВУ СРПСКУ ТРАГЕДИЈУ Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника. Између дејтонског и париског самита, сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени. Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева. Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град. НАТО и ЕУ одлучили су тада да предају Сарајево муслиманима и помогну у етничком чишћењу српског народа иако је око 70 одсто земљишта у граду и околини у катастарском власништву Срба, којих данас у Сарајеву живи само око четири одсто у односу на пријератно стање. Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба. СРБИ СЕ ХРАБРОШЋУ И СТРПЉЕЊЕМ ОДУПРЛИ САТИРАЊУ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА Историчар Драга Мастиловић изјавио је раније Срни да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био веома дуг, вишевјековни континуитет трајања и затирања, јер колико дуго Срби трају на овим просторима толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, оно барем сведу на мјеру и простор који другима одговара. "Оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања, и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење које, нажалост, и данас траје", навео је Мастиловић. У том ратном периоду, рекао је он, Сарајево није било под опсадом већ подијељен град у чијем је муслиманском дијелу постојао чврст унутрашњи обруч који није дозвољавао цивилима да га напусте. Предсједник Скупштине Организације војних старјешина Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић изјавио је раније Срни да борба српског народа деведесетих година прошлог вијека није била само одбрана, већ и доказивање да је ријеч о просторима на којима су Срби живјели вијековима, јер су њихови преци ту били старосједиоци који су градили све сегменте живота. Он је подсјетио да је зима 1996. године показала своју најсуровију страну, снијег је падао сваки дан, наноси су били високи, а температура је ноћу падала и испод минус 20 степени Целзијусових, тако да се егзодус сарајевских Срба одвијао под изузетно тешким условима. Према његовим ријечима, тражење новог дома на Палама, у Братунцу, Бијељини, Зворнику, Требињу, Милићима, Сокоцу, Рогатици, Гацку, Билећи, Брчком, Бањалуци, Добоју или Приједору било је "својеврсно магновење, кошмар и, готово, библијска сеоба". ЕГЗОДУС САРАЈЕВСКИХ СРБА – ЕПСКА КОЛОНА ЖИВИХ И ПОКОЈНИКА Режисер Драган Елчић напоменуо је да су Срби по фебруарском и мартовском невремену 1996. године кренули у неизвјесност, из отетог им града, носећи са собом своје мртве, што је јединствен догађај у савременој историји. "Срби у колони напуштају Сарајево. То је колона живих и мртвих. Око 3.500 погинулих српских бораца ископани су из гробаља свих сарајевских општина. А та глина је тешка, много тешка. Сваки дан сам копао гробове са својим сународницима и саборцима и снимао камером. Копали смо мртве да би заједно кренули са живима у непознато", рекао је раније Срни Елчић. Он сматра да је егзодус сарајевских Срба догађај који говори о посљедицама трагичног сукоба у БиХ и вјечни симбол саможртвовања сарајевских Срба зарад мира и опстанка Републике Српске. СРБИ СУ ЛАКШЕ ПОДНИЈЕЛИ РАТ НЕГО НАПУШТАЊЕ ВЈЕКОВНИХ ОГЊИШТА Некадашњи борац Војске Републике Српске Васо Елез објашњава да је многим Србима лакше било преживјети рат, бранећи своје породице, слободу и достојанство, него прихватити егзодус из тадашњих сарајевских општина које су након Дејтонског мировног споразума припале ФБиХ. Оно што су Срби сачували у рату, на бојном пољу, истиче он, изгубили су за зеленим столом у Дејтону тако да су, иако су биле под контролом српске војске, општине Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа и Ново Сарајево, али и дио Старог Града, додијељене муслиманско-хрватској федерацији. "Та власт им није гарантовала никакву безбједност, напротив, Срби су били изложени безочним пријетњама да ће бити ухапшени сви борци Војске Републике Српске, а изостала је и подршка мировних снага, односно представника међународне заједнице у БиХ", истакао је раније за Срну Елез, бивши секретар Борачке организације Источно Ново Сарајево. Око 1.000 погинулих бораца са сарајевског ратишта ексхумирано је тада и њихови посмртни остаци сахрањени су на Српском војничком спомен-гробљу Нови Зејтинлик на Сокоцу, док су тијела многих страдалих Срба, што војника што цивила, породице сахраниле на другим мјестима у Републици Српској. Срби са Грбавице посљедњи су напустили Сарајево 16. марта 1996. године, а већ 19. марта ово сарајевско насеље пало је под контролу муслиманских власти. Војска и цивили, под вођством цивилне власти и бригадног свештеника протојереја-ставрофора, сада упокојеног, Војислава Чаркића, којег су парохијани од милоште звали поп Жућа, на рукама су у нијемој колони, уз Враца, изнијели крст и звоно са освештаних темеља цркве која је требала да буде изграђена на Грбавици. Чин освештења обавили су Његова светост патријарх српски Павле и патријарх цијеле Русије Сергеј Други. Тај крст и звоно данас доминирају новоизграђеном Црквом Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима. Прота Војо раније је објашњавао да нису тачне приче о некаквом пресингу за одлазак Срба са Грбавице након потписивања Дејтонског мировног споразума јер су они једноставно морали отићи да би спасили голе животе. "Никаквог пресинга није било за одлазак Срба из Сарајева након Дејтона, они су буквално морали да оду да би сачували своје животе и избјегли монтиране оптужнице и сарајевске казамате", говорио је прота Војо, мајор српске војске. Након сарајевске голготе и масовног премјештања на територију Републике Српске почиње изградња Српског Сарајева, садашњег Источног Сарајева. Временом се овај нови град на самој граници два ентитета ширио и постао један од модернијих и чини га шест општина.