ЧУВАРИ БОГАТЕ СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Све је више људи који праве ракију. Желе да тај процес усаврше и да имају и свој казан. Међутим, са друге стране, мајстора је све мање, нико ми још није дошао да пита да учи занат иако бих радо примио и платио ученике, каже Ристић

Пише: Ана БЕНЦУН БАЊАЛУКА, 1. МАРТА /СРНА/ – Ковач Ђуро Милановић из Мркоњић Града рекао је Срни да од овог заната може добро да се живи, али да млади и нису баш занитересовани да се њиме баве због чега им је потребно обезбиједити стипендије и подстицаје за покретање посла. Већина људи зна да се за добрим коњем прашина диже, а мало ко зна да ту прашину прави добра потковица искована руком искусног ковача, као и да само љута коса може покосити јаку траву. А да ли неко зна да, што је коса жућа, она је и љућа, а што је љућа, теже се клепа? То су само некe од многобројних тајни мајстора ковачког заната које се преносе са кољена на кољено, са оца на сина. Те тајне знају само они најискуснији мајстори, а њих је данас, нажалост, све мање. Као и казанџија, ћурчија, ужара, ножара, обућара, бачвара, лончара... Мале тајне ковачког заната открио је за Срну Милановић, у чијој радионици смјештеној у центру Мркоњић Града од 1996. године свакодневно одзвањају ударци чекића, кали се жељезо, чује се брус, а кроз сву ту буку стижу радосни поздрави пролазника, јер мајстора ту сви познају. ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА ЗА КОВАЧА, АЛИ МАЛО ОНИХ КОЈИ ХОЋЕ ДА РАДЕ Док објашњава како се прави чувена коса варцарка, од специјалног жељезa "франц мајер" из Аустрије, Милановић истиче да има пуне руке посла, који успијева да заврши са свега два радника, а некада их је имао девет. "Процес израде је сложен, има 15 операција које се морају посложити као у мозаику, а једна од задњих је каљење косе и оно представља најважнији процес. Имамо више врста калова. На планинама је ситна трава, као жица тврда, такозвани брк или трава ћипуља и за њу треба изузетно љута и оштра коса, док за меке траве око Бањалуке, иду блаже косе и њих је много лакше клепати. Није лако поклепати косу, то се мора добро знати", прича Милановић. Занат је научио од оца, којем се завјетовао да ће га наставити радити иако је тада био професор физичког васпитања у школи. "Отац ме је завјетовао да наставим, јер је знао да уз занат нећу бити гладан. И био је у праву. Направио сам три куће, купио стан у Бањалуци, отхранио дјецу и имам све што ми треба", каже Милановић. Он са жаљењем указује на чињеницу да је све мање људи заинтересовано да учи занат. Милановић напомиње да посао занатлије јесте тежак, али пита - који није? "Најбитније је да је рад поштен и да су купци задовољни. То кажем свима који се заинтересују за овај посао и дођу код мене да уче. Таквих је све мање, а најгоре је и то што они који науче занат оду у иностранство, јер тамо много више могу да зараде", прича Милановић. Осим тога, додаје он, да би ковач отпочео посао, потребна су велика улагања. Машине су скупе, квалитетан материјал још скупљи, а то све заједно са чињеницом да је посао тежак - многе обесхрабри одмах на почетку. ПОДСТИЦАЈИМА ПОМОЋИ ЗАНАТЛИЈЕ ДА ОДРЖЕ ПОСАО Он сматра да друштво мора предузети озбиљне кораке како би заштитило старе занате, те да младима који се одлуче да покрену посао то буде олакшано на све начине. "У Мркоњић Граду је не тако давно било више од 50 ковачких ватри, сада их има три. Око 30 младића сам научио занату, али су скоро сви отишли у иностранство. Морамо много више и да промовишемо ове старе занате међу младима, да се упознају са могућностима, али и да им се обезбиједе стипендије, те подстицаји за покретање посла", каже Милановић. ВЕЛИКА ПОТРАЖЊА ЗА КАЗАНИМА ЗА РАКИЈУ Истог мишљења је и казанџија Љубомир Ристић из Добоја, који се овим занатом бави од 2003. године, након што је завршио средњу школу. Тајне посла научио је од стрица, те је вриједно пекао занат, па му сада муштерије наручују казане за наредну годину. Договарају, преговарају и планирају. Купци чекају, јер им је важно да казан буде квалитетан како би у њему настајала само најбоља ракија. Јер, сви знају колико је казан важан да ракија буде добра. "Када сам почео да учим занат, није било лако наћи посао, тако да ми је то била добра прилика да ријешим тај проблем. Међутим, заволио сам га и усавршио се, тако да сад живим од тога", каже Ристић Срни. Ристић је у радионици сам, нема радника иако посла има за петорицу, јер је данас потражња за казанима већа него икада. "Све је више људи који праве ракију. Желе да тај процес усаврше и да имају и свој казан. Међутим, са друге стране, мајстора је све мање, нико ми још није дошао да пита да учи занат иако бих радо примио и платио ученике", наводи Ристић. Он истиче да сам може да произведе два казана мјесечно и открива да највећи који је до сада направио има 300 литара. "Имао сам наруџбу и да направим казан од 500 литара и више, али сам то не могу. Најмањи је од осам литара и може бити сувенир, али је и функционалан, те и у њему може да се прави ракија", прича Ристић. ВИШЕ ПРОМОВИСАТИ СТАРЕ ЗАНАТЕ МЕЂУ МЛАДИМА Занати више нису популарни ни код старијих, а нарочито младих, те би их требало, сматра Ристић, више промовисати, са свим бенефитима и могућностима које пружају. "Да би неко почео да се бави овим послом, нису потребна велика улагања, само воља и жеља. На почетку сам имао три чекића и апарат за варење, а тек касније сам набавио и машине", указује Ристић. Он каже да је за покретање посла добио подстицаје који су му помогли за прву руку да плати порезе и доприносе, те сматра да је то начин да се људи подстакну на бављење занатима. СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ЗА ТКАЊЕ И ДРУГЕ ДОМАЋЕ РАДИНОСТИ Међу старим занатима посебно мјесто заузимају домаће радиности за које још има интересовања код различитих генерација, а томе је свједок Божица Рамић из Бањалуке, која љубав према ткању гаји већ три деценије, а овој древној вјештини учила је и жене из иностранства. Она је у Хуманитарном удружењу "Дуга" научила прва кораке ткања на раму које је толико усавршила да данас, као чланица тог удружења, у њиховим просторијама тка, али и учи друге заинтересоване да савладају ову домаћу радиност. "Постоји интересовање свих генерација да науче ткање. Нема ништа љепше када неком пренесете своје знање и када видите колико су задовољни својим резултатом. Неко научи да то ради за своју душу, а неко остане са нама да ради, све зависи", говори Рамићева за Срну. Ткање није тешко научити, истиче Рамићева, само су потребни вријеме, воља и стрпљење. Рамићева је своје знање пренијела на велики број жена, међу којима је била и Људмила из Русије, која је врло брзо завољела и научила ткање. "Била је презадовољна када је направила своју прву поњавицу и пресрећна када ју је продала. На обуци ми је два или три мјесеца била и дјевојчица из Холандије Зазела, која је са великом љубављу то радила", прича Рамићева. Рамићева каже да је ткање завољела, те да, иако се мора дуго сједити у незгодном положају, љубав увијек побиједи. "Правим поњавице, торбице, појасеве, прегаче, разне дијелове за ношњу... То су све мањи предмети, ширине око 40 центиметара, колико рам дозвољава", наводи Рамићева. РУЧНО РАЂЕНИ ПРОИЗВОДИ ЗНАТНО КВАЛИТЕНИЈИ ОД СЕРИЈСКИ ПРОИЗВЕДЕНИХ Она напомиње да је велика разлика у квалитету између ручно рађених предмета и оних серијске производње. "Неки људи више воле ручни рад, неки мање, али свако бира по својим жељама. Највише нам купују торбице за крштење, појасеве, прегаче за ношњу... Можемо урадити и по наруџби, тако да нам се доста људи јавља и са тачно одређеном жељом", истиче Рамићева. Кустос у Музеју Републике Српске Владимир Ђукановић указује да је до опадања броја занатлија дошло појавом индустрије, када је почела и серијска производња. Он је током истраживања које је радио док је припремао монографију "Стари занати Републике Српске" дошао до податка да је, од око 90 заната који су на територији Српске били донедавно живи, сада актуелно само 13. "Али су и они у сталном опадању. Међутим, морамо имати на уму да серијска производња, којом су нам производи постали јефтинији и приступачнији, знатно умањује квалитет", истиче Ђукановић за Срну. ПОЈЕДИНИ ЗАНАТИ СЕ МОГУ ПРИЛАГОДИТИ И ЗА НОВУ ДЈЕЛАТНОСТ Он напомиње да се неки занати могу осавременити и прилагодити за неку другу дјелатност, али да постоје и они који то тешко могу постићи. "Ковачи, на примјер, раније су израђивали косе за кошење траве или друге алатке, док данас праве коване ограде. Кожарски занат све теже опстаје, јер кожуне, шубаре и друге производе је много јефтиније купити на пијаци", каже Ђукановић. Занати који су успјели да преживе долазак индустрије сада су на удару нових технологија и њихов опстанак је немогућ без помоћи и ангажованости друштва, те промоције њиховог значаја међу широм популацијом, нарочито младима. "Локалне заједнице данас имају комисију која процјењује и даје сертификат и потврду о категорији старог заната. Тако да се занатлије које имају ту потврду могу пријавити за одређене подстицаје, које могу искористити за набавку машина и материјала", указује Ђукановић. МУЗЕЈ СРПСКЕ ЧУВА ЕКСПОНАТЕ СТАРИХ ЗАНАТА Стална поставка етнолошког одјељења Музеја Републике Српске обухвата крај 19. и почетак 20. вијека и посјетиоци могу да виде експонате који свједоче о занатима који су тада били актуелни. Поставке у Музеју приказују девет заната, а Ђукановић појашњава да је специфично да су се одређени занати развијали у срединама гдје су постојали услови за то. "Лончарски занат се развијао тамо гдје земља није било плодна и није могла да се обрађује, те су се од ње правили лонци и посуде и продавали. У шумским предјелима заживјело је качарство, прављене су каце, а вуновлачара и кожара је било највише у предјелима гдје је било оваца", каже Ђукановић.